Poželjenje

Legenda kaže da postoje ona prolećna jutra, kada je samo otvaranje očiju i miris zelenila koje niče iz asfalta – dovoljno za sreću. Duško Radović –  da je dovoljno da se probudite u Beogradu. O motivacionim priručnicima i filmovima bolje da ne govorim. Mislim da ih pišu ljudi koji nose ružičaste „lenonke“, opasno su navučeni na opijate, a u ušima im konstantno odzvanja ambijentalna muzika.

6:23 h

Budi me ker svojim arlaukanjem. Fino mu objašnjavam da u proleće Sunce ranije izlazi i da to ne znači da moramo odmah u park. I da prava deca nekada ostaju kod kuće da se igraju, iako je lep dan. Nakon ovog informativnog razgovora, usledio je moj okret na drugu stranu. Pokušavam ponovo da zaspim. Nakon pola sata, tišina mi postaje sumnjiva.

6:53h

Otvorila sam oči.

Shvatam da je trideset minuta dovoljno da se: ker ispiški po tek opranom prekrivaču, da omlati još jedan brushalter sa sušilice za veš, da izgrize dršku od zogera, da raskomada pertle sa starki, da neko vreme provede u kanti za otpatke (tek toliko da upije sve miomirise) i da se na kraju balade uredno zavuče ispod kreveta. Da se razumemo, tu se sklonio da bi se odmorio od haranja. Reči poput: „kriv sam“ i „žao mi je“ još uvek nije naučio.

7:15h

Usledio je drugi informativni razgovor u kom mu objašnjavam da ćemo da odemo po nove pertle. Posle toga će teti Kineskinji morati sam da objasni da nam treba drška za zoger. Da do kraja meseca zaboravi na dimljene nogice i ostale poslastice. Da mu se loše piše, ukoliko me ovako „obučenu bezveze“ vidi onaj slatki tip u parku.

8:11h

Obavili smo šoping. Teta Kinskinja je rekla „ti ima dobla pas“.

8:26h

Sedim na klupi sa drškom od zogera. Obučena sam bezveze. Radoje trčkara.

8: 45h

– Ehej, poranili ste ovog jutra! Čujem da su podočnjaci u kombinaciji sa crvenom drškom, totalni hit sezone.

– Zamolila bih ironiju u tvom glasu da ostavi na miru moje fešn krikove!

– Baš se raduješ što me vidiš.

– Samo što nemam kiseli kez, da to i dokažem.

– Dobro, evo da pređemo na vedrije teme. Jesi li napisala novi tekst za četvrtak?

– Nisam.

– Uh, znači i nije toliko vedro… Ček, šta ti radi simpatija?

– Ćuti.

– Kako ćuti?

– Ćuti o onome o čemu treba da priča, a brblja o svemu ostalom.

– Šta planiraš?

– Da iznajmim neki fensi ćilim i da nas katapultiram u detinjstvo.

– Znači, ništa od egzotike i nekih Tahitija i Dominikana? Što baš u detinjstvo?

– Zato što je tad bre, sve bilo lako. Imaš simpatiju kao gospodin čovek. Ne postavljaš nebulozna pitanja. Ne razmišljaš. Jednostavno staneš ispred nje i kažeš joj da ti se sviđa. I bude vam lepo. Kao kad si na pijaci. Ili pokupiš robu ili se okreneš i počeneš da tražiš novu tezgu.

– Ne treba tebi ćilim. Treba ti želja.

– Gde da nađem želju?

– Ne znam, snađi se. Uzgred, moj Atos analno zadovoljava pudlicu. Ukoliko ne urgiram, dobićemo mutante. Gledamo se ovih dana. Budi dobra!

Namignuo je. Onako šmekerski.

9:23h

Radoje odmara pored mene na klupi. Odlučujem da poslušam savet slatkog tipa. Osvrćem se oko sebe. Vidim da me niko ne gleda. Ubrala sam maslačak. Zatvaram oči i zamišljam želje. Ipak je to maslačak, imam pravo na više želja. A i proleće može malo da me časti.

Želim… želim da otvorim prozor i da shvatim da je napolju Pariz. Da umem da sklopim boje ujutru. Da umem da se sklopim sa njim i bojama. Da se ne pretvorim u stihove iz Lakine pesme kad ga vidim. Da mu pokažem to moje „poželjenje“. Da prestanem da ga sanjam golog.

I veliku kantu u koju Radoje neće moći da uleti.

Realno, dosta je.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Dejan Pavlović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Šetaj dete!

– Tebi bi mnogo pametnije bilo da šetaš dete, nego što šetaš tog psa! – izustila je komšinica iz zgrade.

– Čije dete bi bilo bolje da šetam?

– Kako čije? Pa, svoje dete.

– Gospođo, ja nemam dete.

– Napravi ga.

– Nije dete kolač, pa da odem do pokupujem sastojke, da izmućkam i da ga napravim.

– Ma sve ste vi iste! Bežite od obaveza, zato i propadamo.

I tako je počelo moje jutro. Sa Mi i Vi. Sa gubljenjem između ove dve zamenice. Sa pitanjima: Ko smo to mi, a ko ste pa sad vi? Ko je tu isti i da li je danas lako napraviti kolač. I još da ti taj kolač uspe. I koliko je kvalifikovana komšinica iz zgrade da ti šljusne ovakav dijalog u 9 ujutru?

Mislim da se deca rađaju iz pogleda. Iz duge zagledanosti i onog osmeha koji umeju onako „izistinski“ samo zaljubljeni da nakrive. Kad se napravi taj osmeh, kao da ceo svet stane da ga čuje. Pitate se da li je to zaljubljenost, strast ili prosto imate problema sa visokim pritiskom. Pitate se kako se ta osoba koja vas gleda zove i u kom kraju živi. Da li ste blizu? Blizina je vrlo bitan faktor. Bez blizine je sve fejk. Ili ste blizu ili niste. Ili se isprepletete sa nečijim nogama i rukama, ili se sapletete. Pitate se da li je on jedan od onih koji i dalje čita „Politikin Zabavnik“. Da li otima prekrivač dok spava? Kakve špagete voli? Koja mu je omiljena boja? Da li vidi boje i kad je oblačno? Da li zna, a ne treba da zna.

Možda je idot. A možda nije ništa manji idot od mene same.

Možda sve drugo može da se izmisli, da se nađe prava reč, pravi dodir, da se stisne petlja, da se po prvi put pusti poruka, da se kaže izvini… ali pogledi ne mogu da se izlažiraju. Ili se umete, ili ne treba ni da se gledate.

A, kad se umete, onda dođu i kolači. I nije vam teško da trčite po kiši do marketa u tri ujutru. Da tražite sve te sastojke. Da posle gledate tutorijal na youtube-u, kako biste sve to smućkali. I da na kraju napravite. Da dobro napravite.

Pri povratku iz šetnje, nisam odolela, a da komšinici ne pokucam na vrata. Otvorila je, pa sam joj rekla: „Kad nađem pogled, šetaću i kera i dete. Ili mi ukradite rodu iz zoološkog vrta!“

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Privatna Nedođija

Depresivni ste? Potišteni? Muči vas frajer ili frajerka? Smejete se na silu i ne pamtite kad ste se osećali onako baš dobro? A da to dobro ne nastane uz pomoć opijata i alkohola?

Imam rešenje za vas! Rešenje koje je ukusnije od onog kolača u tiganju iz reklame.

Zaputite se na dečje odeljenje knjižare.

U blizini mog stana se nalazi jedna baš velika knjižara. Toliko je velika, da  me podseća na staru biblioteku iz koje sam pozajmljivala knjige, na sve one visoke police sa kojih nije bilo dovoljno da staneš na prste, da bi nešto dohvatio. Toliko je velika, da se osećaš sasvim malo, da bi stigao sve da pročitaš što su tamo neki važni ljudi napisali za decu.

U ovoj knjižari nema onih požutelih kartona na koje možeš da žvrljneš svoj autogram. I ne miriše na stare knjige, već na boje i na slatkasti osveživač prostorije. U jednom delu se nalaze male šarene stolice iz Ikee, na kojima volim da sedim i da čitam bajke. Neretko mi i slikovnice budu interesantne. Neretko se pitam, koliko bismo kreativni bili da smo u detinjstvu imali sve te fensi knjige, sa tvrdim povezom, muzikom i raznobojnim grafičkim rešenjima. Možda bi svet bio mnogo lepši,  da smo ono dete u sebi zaglavili na nekoj od tih stranica.

Svaki put kad mi dođe da odalamim nekoga, kad besnim u sebi ili kad osećam kako sam teška za sebe, a kamoli za ovaj svet (što je za mene par beogradskih opština po kojima volim da špartam), ja bežim u ovu knjižaru, u odeljak za decu.

U početku sam radnicama govorila kako tražim knjigu za dete od drugarice, poznanice, sestre, brata, ujaka, strica. Kad sam iscrpela blagodeti „rodbinskih veza“ i kad su počele da me prepoznaju, sa Nađom sam napravila biznis plan. Ona je dužna da mi glumi ćerku i da me oslovljava sa „mama“, a ne sa „tetka“. Pretvaramo se da tražimo knjigu za nju i da je ona hiper-napredni-štreber koji ne izbija iz literature. Ta predstava u knjižari traje sve dok meni ne bude bolje. Na kraju, Nađa dobija zapečene makarone sa sirom, koje sme da jede prstima. U igri je i sladoled, dok je stomak ne zaboli.

Obe strane zadovoljne. Obe strane se osmehuju. Dan ima smisla.

I zato su dečja odeljenja knjižara super. Još jedan antidepresiv. Još jedna ulaznica za džabaka za detinjstvo, za pustolovinu, za dugu. Za onaj momenat kad zagledani u knjigu za osmogodišnjake, pucnete prstima, dodate malo vilinske prašine i odletite u vašu privatnu Nedođiju. Sa Petrom Panom ili bez. Stvar je ličnog ukusa.

Ja se svog letanja ne odričem. Nemojte ni vi.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Duni svećice!

Ne znam da li sam vam pričala da rođendan volim sama da provedem? To je idealan dan da sebe uhvatim za ruku, glavu i srce i da se otkotrljam do jedne bašte. Naručim najduži espreso sa mlekom i najčokoladnije parče torte. Snimim slatkog konobara i onda mu šapnem da mi ne štedi na šlagu i prelivu od čokolade, jer avaj, jednom godišnje je rođendan. Zamolim svoje slušalice i telefon da budu dobri i da mi sviraju omiljenu plejlistu. Za sve pare! Zavalim se u nešto udobno, zatvorim oči i spremna sam da poletim.

Ovaj rođendan provodim u svom gradu. Malo prisećanja, provlačenja i hodanja nekim starim puteljcima. I tu sam. Na krovu jedne zgrade. U starim patikama, neka nova ja. Trenutak potpune slobode. Pod tobom je grad, a ti si gore, potpuno sam. I kažeš sebi: “Dobro je, samo neka sam gore. Starija sam za godinu dana, nisam nešto naročito pametnija, ali sam sačuvala osmeh i reč. Obraz je lako našminkati i dodati još rumenila.”

Kažem dobro je, što i dalje šalješ razglednice sa mora. Što se oblačiš na dečjem odeljenju. Što ti je prodavačica rekla da ne drži cipelice za Pepeljuge, kad si je pitala za broj. Što te doživljavaju ozbiljnije, kad provale da si “u kasnim dvadesetim” (termin preuzet iz ženskih časopisa). Ozbiljnije, bez ikakve potrebe.

Kažem dobro je, što jedan dečak govori da je Amelija Pulen mala maca u poređenju sa tobom. Ti kao možeš više da zamišljaš. I da bih garant prodala scenario neke ljubavne priče Vudi Alenu. Ili da bih ga smuvala na kraju.

Kažem dobro je, što je neki drugi dečak rekao da može da napiše pesmu o tome kako rešavaš ukrštene reči, ili kako naopačke vezuješ pertle. I što je dodao: “Bio sam rešen da te večeri nešto pojebem, ali nisam mogao to tebi da uradim.”

Kažem dobro je, što si konačno rekla naglas da se plašiš samoće. Da ne voliš da se prilagođavaš. Da su kompromisi dosadniji od indijske serije. I da si ti sama nekada dosadna. I da se klovnovi nekad umore i napiju.

Kažem dobro je, što si naučila da je potrebno da usledi pad, neuspeh, kolaps… da bi nastavila dalje da živiš. Što ne možeš uvek da se setiš kako kreće ONA pesma. I što poželiš da se šćućuriš u nečijem krilu, kao ona štenad sa Instagrama.

Kažem dobro je, što sada znaš da ruke i noge služe za letenje, a da od sreće zavisi da li ćeš se prosuti po asfaltu ili ćeš videti ružičaste oblake. One što mirišu na šećernu vunu sa vašara. Taj miris često možeš da osetiš, a da se ne pomeriš. Onda kad letiš iznutra. Ili kad te nečije srce malko povuče na gore.

Kažem dobro je, što imaš prijatelje. Prijatelje koji ti kažu da si kreten kad poželiš da se zbog ljubavi odseliš u Australiju. One koji te gledaju bledo kad im objasniš zašto semafori treba  da budu tigrasti. I zašto bi neki ljudi bili kvalitetniji da su lampe. Budi im zahvlana što te spuštaju na zemlju.

Kažem dobro je, što si naučila da ostavljaš. Što si osetila kako je kad tebe neko ostavi. I što smo svi ostali živi posle toga. Što se nismo poubijali.  Što smo bogatiji za jednu lepu priču, koja treba da ostane u prošlosti.

Kežem dobro je, što se obraduješ kad ti neko kupi sladoled. Što umeš da se obraduješ i umažeš kao kad si imala šest godina. Kad pomisliš da treba da zarežiš, ili da kreneš u teretanu, ti uzmeš da pišeš. Što si svesnija da si još godinu dana bliža smrti. I što si isto tako svesna da ka njoj ne želiš da koračaš sama.

Hej, ti devojčice na zgradi! Ti, ti, u starim patikama. Bila je ovo simpatična godina sazrevanja i ne-odrastanja. Skini taj blentavi izraz sa lica i duni svećice!

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Milena Dragićević i Tijana Banović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Oglas za život

U narednom tekstu su sva imena i mesta namerna.

Aneta je rekla da prolazim kroz specifičan period i da sam imala prelomnu nedelju. Spominjala mi je i neke godine i  da to možda ima veze sa pred-rođendanskom-depresijom. Kao, velika sam za svet, a mala za sebe. Kao jedno po jedno. Kao plan i program. Kao ucrtavanje putanje i fokusiranje na cilj. Na kraju, kad pucnem prstima i otvorim oči, sve će biti okej. I ja ću biti okej.

Maja je rekla da sam se vratila u pubertet. Da sam zato razdražljiva i čudna.

Goca mi je rekla da nema više pravih frajera i vitezova. Da su svi seronje bez izuzetka.

Pesnik mi je rekao da sam „Gospođica Pan“ i ubica voća. Sad svaki put, kad poželim da maštam sa sladoledom u ruci, kroz glavu mi prođe malina koja vrišti i čokolada koja plače.

Srbijanka mi je rekla da je potrebno da postanem balon. Da ja lepo nastavim sa svojim letenjem, a da me neko uz pomoć satenske trake drži i spušta.

Na osnovu navedenog, zaključila sam sledeće:

Gospođica Pan je razdražljiva.

Ne može da se fokusira na cilj, ali zato odlično pucketa prstima.

Vitezovi su pomrli. Bez izuzetka.

Život je kombinacija ukusa sladoleda od maline i od čokolade. Život zna da vrišti.

I gde kog đavola da nađem tu satensku traku?

Ovi zaključci su me naveli da razmišljam o oglasu za moj savršen život:

Traži se jedan jednosoban život u nekom potkrovlju. Sa velikom otvorenom kuhinjom. Dok kuvam da ližem prste kao Džejmi Oliver. I da u pozadini non-stop ide ONA pesma. Njene reči me uvek ošinu u pleksus. Da u frižideru uvek bude sladoled i sarma. ‘Leba ne mora. Doktor Feelgood trubi da je to jedna od onih pet belih smrti.

Da se tu uvek vrzmaju prijatelji sa kojima mogu da razmenjujem knjige. I reči. I ramena – za plakanje i pridržavanje. Ali, da mi ne traže cigarete i da mi ne diraju meso iz tanjira.

Da tu bude jedan veliki jastuk. Za odmor, beg, maštanje i usporavanje. I veliki prozori. Za Sunce, nebo i mene. I jedna velika lampa. Kad mi se neće sa ljudima i Suncem.

Da u neki ugao tog stana pustim NJEGA. Ali da ga prvo pročitam – upustvo za upotrebu, neželjene reakcije i rok trajanja. Treba da ume da zasmejava i da grli. Ispod stola i na stolu. Da mi nikada ne zove „dušo, srce, srećo“, jer zaboga, imam svoje ime. Da mu se kezim kad ne može da mi otkopča brus. Da bude nežan i mačo, u zavisnosti od situacije. Da nema Tviter i bivše ribe. Da ume da bude tu. Da ume da me ostavi na miru. Da ga ne mrzi da odemo na Kališ, samo da osetimo miris nafte koja se razliva po reci. Ili samo da posmatramo zvezde koje se dave. Ili samo da žmurimo i da se ljubimo.  Da moja leđa mogu da mu stanu u šake, kosa u usta, ali da mu ne izađem na nos.

Nešto sam sigurno zaboravila na ovom spisku.

Ah, da satenska traka. I da sve to bude do 250 evra.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: weheartit.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Tetka ima simpatiju

-Tetka, a je l’ imaš ti sad kao dečka?

- Nemam ni „sad“, ni „kao“.

- Znači, opet si ona obična tetka.

- A, inače sam neobična kad mi se omakne dečko?

- Tad se lepše smeješ i nekako si luckasta.

- Svi smo mi luckasti i kad smo zaljubljeni i kad nismo. Jedini štos je što je zaljubljenost društveno prihvatljivo ludilo.

- Šta znači društveno prihvatljivo?

- To ti je kad svi misle da si som, ali se trude da te skontaju, jer si tobož zaljubljen.

- Ne sviđa mi se ta tvoja nova reč.

- Ni meni. Ali, evo otkriću ti tajnu – imam simpatiju.

- Simpatija je moderna u vrtiću, a ne kad imaš toliko puno godina.

Prvo sam Nađi morala da objasnim da „puno godina“ iz ugla jedne devojčice koja za dve nedelje puni dvadeset i devet i nije puno. Okej, kad sam bila u njenim godinama i kad smo popunjavale one gatalice, stalno mi je ispadalo da ću da se udam u dvadeset i petoj. Tad si kao mator.  Iz ove perspektive je „puno“ to, da sam do sad već trebalo da se udam za crnca i da imam četvoro dece, a da mi Stefan iz 

V-2 bude ljubavnik.  Pride, nemam pojma kako izgleda Stefan sada. Niti znam kakve su mu oči.

Kada smo obradile semantičko i emotivno viđenje reči „puno“, prešle smo na novi termin – simpatija. Uspela sam da je zabavim. Posle sam je odvela na palačinke sa dosta nutele. Pustila sam je da se umaže i da obriše ruke o svoj beli džemper. Pustila sam je da bude dete. Umazano i srećno.

Onda sam počela sebe da zabavljam.

Razmišljala sam o Marininoj poruci sa Vibera: „Jebala te ljubav u prošlom tekstu. Ne možeš da je ne ubaciš.“

Razmišljala sam o onom razgovoru sa Jasminom, gde u nekom momentu progovara: „Mi smo pičke da nekog pustimo u srce. Neću da budem pička!“

U vremenu u kom se o ljubavi više piše i priča, nego što se pokazuje, umetnost je ne biti pička, zaljubiti se, voleti. Voleti se kad vas šef jaše od ranog  jutra. Voleti se posle desetočasovnog radnog vremena. Voleti se kad nemate za račune. Voleti se i kad ste peder ili lezbejka, a ceo svet misli da niste normalni. Voleti se kad ne možete da imate decu. Voleti se kad možete da imate decu, a nemate šta da im priuštite.  Voleti se kad svi misle da niste jedno za drugo. Voleti se kad vas nervira njegova keva. Voleti se kad ste nervozni, bez šminke, sa jutarnjim zadahom, sa svim svojim nesavršenostima…

Ne znam kako se vi volite, ljudi. Danas.

Znam da imam simpatiju. Možda to nije moderno kad imaš puno godina i kad nisi u vrtiću. Možda i ne znam o drugim stvarima da pišem, a da ne provučem ljubav. Znam da nisam pička kad je srce u pitanju. Danas. Uvek.

Valjda nije ni moja simpatija.

U suprotnom ću čekati da mi se javi Stefan iz V-2.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Možda ludost

 – Hej, kako si danas?

- Dobro.

- Što lažeš?

- Dobro, lažem. Skoro sam pročitala neko istraživanje gde objašnjavaju kako u proseku slažemo 4 puta dnevno, a da nas mogu slagati i do 200 puta. Na osnovu toga, imam pravo da danas slažem još tri puta.

- Hoćeš u šetnju?

- Hoću, ali samo sa kerom. Danas će mi prijati maraton.

Ovaj maraton je imao tri cilja – da se Radoje istriči, da porazgovaramo i da ja u sebi probudim Toma Sojera. Sećate se kad Tom Sojer farba ogradu i kad ni od čega napravi čudo? Eto, to mi je bilo potrebno. Čudo i malo boje. Ni od čega, da konstruišem nešto.

Počeli smo da se muvamo po uličicama i da pričamo.

Radoje, znam da ti nisi klasičan kućni pas, čim si meni dodeljen. Ne znam da li se sećaš kako je razrogačila oči veterinarka onog dana, kada sam joj rekla kako ćeš se zvati. Ona nije gledala „Montevideo“ i nema pojma šta je Boži Dunsteru značio golub Radoje. Nemoj joj zameriti zbog toga.

Nekad prespavaš ceo dan i ja te razumem. Ni ja naročito ne volim da budem budna.

Bliži se i tvoj prvi rođendan. Videla sam na Instagramu da je moderno da ti tog dana kupim veliku kosku i da na nju prikačim svećicu. Ako hoćeš da teramo modu, kupiću ti. Pravo da ti kažem, ne znam koliko bi te to učinilo srećnim. Jer, sreća je recimo ovaj grafit pored kog prolazimo. Nisi još naučio da čitaš, ali evo pročitaću ti ja. Tu piše: „Volim tvoj osmeh“. Neki nepoznati buntovnik se usudio da bude romantičan. Danas. Važno je da i ti takav budeš prema svojim budućim devojkama. Da ih nežno njušneš, da podeliš svoje granule, da laješ fino.

Sreća je i kad nam onaj čika sa Kalenić pijace pokloni jagode, jer smo šarmantni u paketu. Ili kad se trudim da naučim „Veru Pavladoljsku“ napamet, a tebi ne smetaju moja ponavljanja. Sreća je i što nisi izgrizao tu knjigu. Ili nisi nešto oduševljen Bećkovićem, ili ne voliš ljubavnu poeziju. Ne znam. To ne mogu ni da znam dok ne naučiš da govoriš.

Sreća je i što imamo naše „gnezdastoušuškavanje“ i što provedeš ceo dan u mom krevetu, dok ne ozdravim. To posebno cenim kod tebe. I što delimo isti muzički ukus. I što se obraduješ mirisu pasulja, iako si svestan da je to prejaka hrana za tebe. Što umeš da slušaš. To sa slušanjem je posebno interesantno, jer sam mislila da su malo lude one slatke bakice koje razgovaraju sa svojim kerovima. Možda…

Možda je i malo lud autor grafita koji voli njen osmeh.

Možda je malo lud prodavac sa pijace, koji nam daje jagode za džabaka.

Možda je malo ludo verovati Tomu Sojeru i praviti filozofiju oko ograde.

Možda je malo ludo što verujem u čuda.

Možda sam malo luda ja.

Možda si malo lud ti.

Možda.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: Tijana Banović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →