Ranjena i luda

Rekla je…

Kad tad ćeš morati da odrasteš. Prihvatanje odgovornosti je zapravo odrastanje. Nađi neki ozbiljan posao od devet do pet. Nasmej se nekada šefu, nemoj biti toliko konzervativna, pa druge mu pružaju mnogo više. Za pauzu jedi salatu. To je u trendu, a i zdravo je. Izbaci cigarete. Videla si pušačke bore, žute nokte i zube? Devojko, postaćeš žuta baba. Ukoliko uopšte doživiš da budeš baba. Subota i nedelja su dani odmora. To ne znači da treba da prespavaš jutro… pa podne… i da se probudiš uveče. Redovno plaćaj račune. Šta ti fali da malo stojiš u redu i da čekaš. Mnogima život prođe u čekanju. Udaj se pre tridesete i rodi decu. Štancuj. Tako treba. Tridesete su poslednji voz. Nedelja će biti dan kada je tvoj obični muž – kauč. Nauči da kuvaš. Pasulj, sarmu, podvarak. Prvi put mu možda podvališ pasulj iz konzerve. Drugi put će tražiti razvod. Uplati sva moguća osiguranja. Posebnu pažnju posveti zdravstvenom. Da li si svesna da nemaš knjižicu godinama? Šta ćeš kad te zaboli zub? Peglaj posteljinu. Mašine za sudove su snobovska stvar. Ni jedan tanjir ne može biti dobro opran dok ga ti ne propustiš kroz šake. Požuri sa posla kući. Ne bulji u izloge i ne ogledaj se. Uozbilji se, pa muž i deca ćete čekati kod kuće. Vodi ljubav dva puta mesečno. Sa ugašenim svetlom. Ne urliči i ne dernjaj se, to je tako porno. Kupi beli veš. Kasno je za čipku. Ukoliko shvatiš da si pogrešila pri odabiru muža, ćuti. Šta će komšiluk da kaže? Ljubav je za budale. Ljubav je novčanik, nikako osoba. Budi obična. Ne moraš stalno da štrčiš. Budi elegantna, nikako ekscentrična. Jedna boja, suknja ispod kolena i biseri. Možda je najbolje da odustaneš od sna da završiš roman. Previše je loših pisaca. Što se pre pomiriš sa tom činjenicom, pre ćeš i naučiti da se smeješ. Idi na aerobik. Tako treba. Kera prošetaj dva puta. Tako treba. I penziju ćeš dočekati jezivo smireno. I dvadeset godina više. I četrdeset godina više. Poenta je u smiraju, kakav god on bio. Zajebi vetrenjače. Misli na svoju decu, jer će biti kasno za tebe. Čekaćeš bolje sutra. Jebeno bolje sutra. Sreća je relativna stvar.

Nasmejala sam se…

Sećaš se kad sam te terala da me gurneš jače, kako bih uz pomoć one ljuljaške u parkiću dohvatila nebo? U ovom gradu ima mnogo parkova. Nekad se iskradem u dva ujutru i pokušavam da dohvatim nebo. Bez tebe. Teško je, ali i dalje pokušavam.

Sećaš li se kad  sam te ubedila da su kolačići od blata, ustvari čokoladni? Ti si poverovala. I pojela si ih, a nisi bila glupa. Samo si bila dovoljno velika da shvatiš da je ustvari sve onako kako izmaštaš.

I trudim se da naučim da kuvam. Džejmi Oliver i naslov njegove knjige „Sve za 15 minuta“ su prava laž. Ponovo sam nasela na marketing. Ustvari to i ne bi bila laž da u šanku umesto vina gajim korijander, bosiljak i vlašac. Udaću se… jednom, obećavam! I javiću ti na vreme. Ne mogu da te slušam kako dramiš. Što mora da bude trideseta? Čemu ograničenja i okovi? To bi značilo da imam još samo malo vremena da Brankov most prelazim bosa. Da vodim ljubav uvek, svuda, ali da pazim sa kim. Jedno je biti na krovu sa nekim. Drugo je širiti noge tek tako. Misliš da je lako pokazati međunožje strancu? Pokupiti prnje dok spava i pobeći kući? I čekati sledećeg koji će znati da te drži za ruku ispod stola. Da ti priča. Ne one muške budalaštine i „copy-paste-tekstove-za-muvanje“. Onog ko će toplu kupku da iskoristi za pravljenje balončića i golicanje pod vodom. Nikako za vatanje. Onog ko će ti obojiti sobu u plavo. Plava je dobra za spavanje. Sa kim ćeš da plešeš. I da kisneš. I da se smeješ. I da poželiš da mu rodiš čopor dece. Dvoje sama, ostale da usvojiš. Devojčicu obavezno upisujem na karate. Dečak može na solfeđo. Ravnopravnost polova je važna  I nikada, ali nikada im neću pisati sastave iz srpskog. Neću ih terati ni na fizičko. Nismo svi rođeni za tenis.

I jel ozbiljan posao samo onaj od devet do pet? Jesi li ozbiljna ukoliko na sastanak odeš u štiklama, da bi po izlasku iz firme odmah iz torbe izvukla starke. Ženske torbe služe da se u njima nose starke. Svuda. Ili baletanke (kad te zabole noge od špartanja po noćnom životu). Ženske torbe nisu za ogledalce, karmin, maskaru i ostala sredstva za popravljanje šminke. Neću da se popravljam. Neka vidi bore. Razmazao se karmin, jer pobogu umem da pričam i da se smejem.

Milena je upravu. Ne treba nama seks. Nije ni sve u ljubavi. Poenta je u zagrljaju. I igranju. Suština je da budeš i da jesi. Jer tako treba.

 Tijana Banović

Fotografija: favim.com

Continue reading →

Leksikon jednog detinjstva

Tražila sam neki stari album sa fotografijama, a naišla na leksikon iz osnovne škole. Da li se sećate tih svezaka? Bile su ukrašene nalepnicama i sličicama. Palile smo ivice listova i u njima smo ostavljale otiske nakarminisanih usana, ali i prve tragove našeg sazrevanja. Leksikoni su lutali po razredima, skrivali su se u klupama, da bi na kraju bili vraćeni vlasniku.

Već na prvim stranicama mog leksikona bile su izlepljene slike tadašnjih zvezda koje sam volela. Zbog Drezika (Drasic) iz serije “Nestašne godine” (Heartbreak High) želela sam da probušim obrvu. Omiljeno jelo mi je bilo neko koje do dan-danas nisam probala, ali sam valjda htela da se napravim važna. Tada život nisam mogla da zamislim bez koka-kole i cipiripi krema. Priznala sam da je moj san da se udam za Džonija Depa (Johnny Depp). Pored klasičnih gluposti, poput omiljene boje, filma i horoskopskog znaka, naišla sam i na pitanje: “Šta želiš da budeš kad porasteš?” Bilo je tu raznih odgovora – od balerine i pevačice, do fudbalera i vatrogasca. Ovi odgovori su me podsetili na čuveni Ovidijev (Publius Ovidius Naso) citat: “Koliko malo dečijih snova ostvari odrastao čovek”. Fudbaleri su postali pravnici ili konobari, a balerine su se udale ili su upisale medicinu. Napisala sam da kad porastem želim da budem Ivo Andrić. Da me je Ovidije čuo, verovatno bi napisao: “Teško da neskromne dečije želje, može da ostvari odrastao čovek.”

Uplovila sam u “ljubavni odeljak” i pitanja o simpatijama. Istog trena sam se prisetila jednog dečaka iz sedmog razreda – zbog kog je ovaj leksikon i nastao. Sećam se da je najveći problem bio kako mu doturiti leksikon da se upiše, a uz to otkriti informacije od neverovatnog značaja. Tada u pomoć uskaču najbolje drugarice. Gospodinu je trebalo skoro mesec dana da se upiše i da mi vrati leksikon. Međutim, sa istinom sam odlučila da se suočim kod kuće. Psihički sam se pripremila i otvorila tu prokletu svesku. Upisao se pod rednim brojem 21. Sat vremena sam razmišljala šta li mu taj broj znači i da li je, možda, neka šifra. Prelistala sam strane na kojima su pitanja o datumu rođenja i horoskopu, jer sam takve stvari znala napamet. Na sledećim stranama sam saznala da mu je: omiljeno piće – voda, omiljena glumica – Pamela (Pamela Anderson), i da od muzike sluša – sve.

Zahvaljujući “ljubavnom odeljku” rodile su se detinjaste suicidne ideje. Pitanje: “Da li imaš simpatiju?” i njegov odgovor: “Da” poremetili su mi disanje, i gotovo da sam doživela blaži oblik tahikardije. Isplakala sam jednu turu. Usudila sam se da okrenem sledeću stranu sa pitanjem: “Kako se zove tvoja simpatija?”, na šta je odgovorio: “Neću da ti kažem”. Isplakala sam drugu turu. Okrenula sam i poslednju stranu, na kojoj je bilo ispisano pitanje: “Šta misliš o vlasniku leksikona?” Usledio je poražavajuć odgovor: “Sve najbolje! Dobra drugarica!” Nisam više plakala, tad sam želela da se obesim.

Posle toliko godina, zahvaljujući tom leksikonu, ponovo sam bila u osnovnoj školi. Preživela sam neuzvraćenu ljubav, zbog koje sam imala suicidne ideje. Nisam se udala za Džonija Depa, niti sam postala Andrić. Možda trenutno ne znam kakve frizure imaju fudbaleri i balerine, ali znam da tada niko od nas nije bio svestan koliko je bio srećan i bezbrižan što je dete.

A vi? Da li vi imate simpatiju?

Tijana Banović

Fotografija: favim.com

Continue reading →

Umetnik sam, tim se diči

“Dobar dan, da li imate minut za jednu kratku anketu?”

“U žurbi sam, ali ajde, reci”, nisam imala srca da odbijem devojku koja se osmehivala na četrdeset i kusur stepeni. Posle milion suvoparnih pitanja dođosmo i do mog zanimanja. Rekoh joj da sam slobodna umetnica, a ona je kroz smeh dodala: “Duhoviti ste! Evo, ponoviću, možda niste lepo čuli. Dakle, koje je vaše zanimanje?”

“Slobodna umetnica koja nije gluva!”

“Dobro, a čime se stvarno bavite?”

“Pisanjem. Doduše, pored toga izbacujem đubre, kuvam, gledam filmove, kupujem cipele, idem na kafu sa prijateljima… I da, ukoliko ti i ovo nije dovoljno, slobodno izmisli da sam medicinska sestra ili stomatolog”, namignula sam joj i uputila se ka gradu.

Vekovima se ljudi muče zbog umetnosti. Bilo da su te muke duhovne ili materijalne, umetnici lutaju, bore se sa kritikom, čekaju “gospođicu inspiraciju”, žele da zaustave vetar i vreme, traže svoje mesto među “običnim svetom”. Od detinjstva znaju da su drugačiji. Ne zanima ih svakidašnje. Zaključavaju se u svoju kulu od slonove kosti i sanjaju, a onda te snove pretvaraju u umetnička dela. Neki ostvare uspeh za života, drugi ga ne dočekaju, jer je njihov mali čamac zalutao u vodopad smrti. Da nije umetnosti život bi bio isuviše dosadan i jednostavan. Čije bismo pesme recitovali? Kojim bi se slikama divili? Pred kojim statuama bismo zastajali? Koja melodija bi pratila naše poljupce i udarce ljubavi?

Moja porodica nije bila oduševljena kada sam se opredelila za “umetnički” fakultet. Ipak, iako nisu razumeli moju odluku, podržali su me. Kada sam im po prvi put rekla da želim da napišem roman, majka je bila zbunjena. Nije znala da li pre toga prvo treba da postanem pevaljka, manekenka ili kriminalac, da bi moje “književno čedo” našlo put do publike. Sreća pa “moja umetnost” ne zahteva materijalna ulaganja. Šta bi bilo da sam slikarka? Boje, štafelaj i platna koštaju k’o sam đavo. Moje reči ne mogu da promene svet, ali su promenile mene, moju porodicu i ona četiri “fana” koji sa nestrpljenjem iščekuju novu priču. Mama je zbog umetnosti počela da koristi internet. Čita čak i tekstove koje pišem za časopise. Deka se ljuti na kritičare: “Ukoliko znaju bolje nek napišu sami”, dok je baka najviše profitirala. U jednoj sobi je napravila mali muzej – uramila je moje diplome i priče, te za goste i neuke seljanke priređuje turističke obilaske ove prostorije.

Sve dok pišem, anđeo sam na par minuta. Nekada moja krila nisu bela. Nekad sam gladijator koji se bori sa rečenicama, nekada sam istražitelj koji satima traži odgovarajući izraz, nekada se razbolim jer nisam napisala ništa… U mojim pričama ja mogu biti i slikarka i kurva. I medicinska sestra i stomatolog. U njima otvoreno flertujem sa Salvadorom Dalijem (Salvador Dalí), a da niko ne pomisli da sam odlepila! Kada stojim na zemlji čvrsto držim za ruke sve one koje volim. Jedem, pijem, šetam, spavam, smejem se i čeznem za jedinstvenim osećajem – kada ste zadovoljni zbog još jedne priče koju ste priveli kraju.

Tijana Banović

Fotografija: .polyvore.com

Continue reading →

Kad ti srce drnda

- Jeste li u vezi? Šta ste sad vi?- upitala me je.

- Mi smo dečak i devojčica koji se drže za ruke- nasmejala sam se.

Devojčice imaju plavu kosu, ili crvenu, ili kiku. One se ne ljute kad dečaci sa njima podele krem bananicu i dobiju manji kraj. Pretvaraju se da nisu gladne i da im nije stalo do te polovine.

Devojčice su mlade i imaju svega 28 godina. U suštini su stare i ravno im je četrnaest. Zaljubjuju se u cipele, nakit, reči i dobru pesmu sa live stream-a. Boje se da se zaljube u dečake. Neko im je rekao da oni donose samo probleme. I drndavo srce.

Devojčice su princeze koje cirkaju pivo na klupi. Dovoljno su kulturne da ne dodaju luk u giros na prvom sastanku, iako su čule da je savršen antioksidans.

Devojčice čevrljaju i kad nemaju šta da kažu. Ćute samo kad osećaju šta treba da kažu.

Devojčice znaju i kad ne znaju. Dvoume se da li da naprave još jedan korak. Udahnu duboko, uvuku stomak i onda pokažu svoje oči… ređe međunožje. Nije lepo pokazivati se svima. Čista školska definicija.

Devojčice se obavezno, uvek i svuda zaljubljuju u svirače. U note koje mirišu na roze žvake. Nije poenta u muzici, već u prstima.

Devojčice nikad ne staju da trče. Nikada ne porastu, čak i kad su visoke preko 180 cm. Mirišu na voćkasti dezodorans i dim od cigareta. Piju šest kafa dnevno i nikada im ne porastu brkovi.

Devojčica ima malo, a opet mnogo u svakom komšiluku. One ne znaju šta su liftinzi i pilinzi, ali znaju da je maskara dovoljna da budu našminkane. I široka majica. I šarene helanke. I starke. I osmeh.

I tako je jedna devojčica, jedne usrane nedelje, jednog običnog dana, neobavezno podelila sto sa novim dečakom. Neobavezno je u ovoj rečenici ključna reč. Taj dečak zna da piše. Leti, iako je Srbija nezgodna podloga za pad. On je pomalo hejter, ali na to je zažmurila. Ludost i hrabrost. Čupav je, ali zamislite kakav bi tek bio da je zalizan.  Trudila se da ga gleda u oči, a ne u guzove. Trudila se da ne analizira baš sve o čemu priča. Skontala je da je krem bananica kriva kao osmeh. Osmeh je početak. I ponedeljak je početak kad se dogodi usred petka. Oko tri noću.

Početak je reč u koju devojčica ipak veruje!

P. S. „Tvitneš li nešto od ovoga, puštam kera na tebe. Devojčice sa kerovima su uvek ozbiljne!“

Tijana Banović

Objavljeno na: blacksheep.rs
Fotografije: pinterest.com

Continue reading →