Možda ludost

 – Hej, kako si danas?

- Dobro.

- Što lažeš?

- Dobro, lažem. Skoro sam pročitala neko istraživanje gde objašnjavaju kako u proseku slažemo 4 puta dnevno, a da nas mogu slagati i do 200 puta. Na osnovu toga, imam pravo da danas slažem još tri puta.

- Hoćeš u šetnju?

- Hoću, ali samo sa kerom. Danas će mi prijati maraton.

Ovaj maraton je imao tri cilja – da se Radoje istriči, da porazgovaramo i da ja u sebi probudim Toma Sojera. Sećate se kad Tom Sojer farba ogradu i kad ni od čega napravi čudo? Eto, to mi je bilo potrebno. Čudo i malo boje. Ni od čega, da konstruišem nešto.

Počeli smo da se muvamo po uličicama i da pričamo.

Radoje, znam da ti nisi klasičan kućni pas, čim si meni dodeljen. Ne znam da li se sećaš kako je razrogačila oči veterinarka onog dana, kada sam joj rekla kako ćeš se zvati. Ona nije gledala „Montevideo“ i nema pojma šta je Boži Dunsteru značio golub Radoje. Nemoj joj zameriti zbog toga.

Nekad prespavaš ceo dan i ja te razumem. Ni ja naročito ne volim da budem budna.

Bliži se i tvoj prvi rođendan. Videla sam na Instagramu da je moderno da ti tog dana kupim veliku kosku i da na nju prikačim svećicu. Ako hoćeš da teramo modu, kupiću ti. Pravo da ti kažem, ne znam koliko bi te to učinilo srećnim. Jer, sreća je recimo ovaj grafit pored kog prolazimo. Nisi još naučio da čitaš, ali evo pročitaću ti ja. Tu piše: „Volim tvoj osmeh“. Neki nepoznati buntovnik se usudio da bude romantičan. Danas. Važno je da i ti takav budeš prema svojim budućim devojkama. Da ih nežno njušneš, da podeliš svoje granule, da laješ fino.

Sreća je i kad nam onaj čika sa Kalenić pijace pokloni jagode, jer smo šarmantni u paketu. Ili kad se trudim da naučim „Veru Pavladoljsku“ napamet, a tebi ne smetaju moja ponavljanja. Sreća je i što nisi izgrizao tu knjigu. Ili nisi nešto oduševljen Bećkovićem, ili ne voliš ljubavnu poeziju. Ne znam. To ne mogu ni da znam dok ne naučiš da govoriš.

Sreća je i što imamo naše „gnezdastoušuškavanje“ i što provedeš ceo dan u mom krevetu, dok ne ozdravim. To posebno cenim kod tebe. I što delimo isti muzički ukus. I što se obraduješ mirisu pasulja, iako si svestan da je to prejaka hrana za tebe. Što umeš da slušaš. To sa slušanjem je posebno interesantno, jer sam mislila da su malo lude one slatke bakice koje razgovaraju sa svojim kerovima. Možda…

Možda je i malo lud autor grafita koji voli njen osmeh.

Možda je malo lud prodavac sa pijace, koji nam daje jagode za džabaka.

Možda je malo ludo verovati Tomu Sojeru i praviti filozofiju oko ograde.

Možda je malo ludo što verujem u čuda.

Možda sam malo luda ja.

Možda si malo lud ti.

Možda.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: Tijana Banović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Reci ne morfijumu

- Da li umirem?

- Ne.

- Kako znate?

- To mi je posao.

- Ali ja sam biljka. Tu filmsku ulogu ne volim.

- Imate blagu upalu. Kad ispijete lekove biće vam bolje.

- Znači, nema šanse da mi prepišete morfijum, samo ove roze tablete?

- Utoplite se i odmarajte.

- Dobro, evo da se nagodimo. Šta treba da uradim da me manje boli i da nekako prespavam do proleća?

- Da redovno uzimate tablete i da za početak zatvorite oči.

Doktorkin savet je zvučao jednostavno. Zatvarala sam oči dva dana. Trećeg me ni krevet više nije hteo. Dok me tablete i ćebe ne rifrešuju i vrate u normalu, odlučila sam, da kad već moram da budem biljka, da budem biljka koja misli. Ili koja misli na lepe trenutke. Ili koja se priseća. Ukoliko mi ovaj eksperiment pođe od ruke, zarekla sam se da ću jednom napisati knjigu. Radni naslov: „Reci ne morfijumu! Budi jaka!“

Uzimam album sa starim fotografijama i puštam film da se vijori ispod trepavica.

Prva fotografija:

Imam plave uvojke i mornarsku majicu. Sunce je proširilo pege po mom licu. Trčkaram po Stradunu i jedem sladoled od jagode. Tri kugle, sa prelivom od čokolade. Neki čika me pita da li sam Šveđanka. Kažem mu da nikad nisam videla pravu Šveđanku, ali ako je ona prava lepa, da mi se onda sviđa da budem odatle.

Druga fotografija:

Klatim se na ljuljašci. Verujem da je ljuljaška “prevozno sredstvo za gde god ‘oćeš”. Krenula sam u vrtić. Fale mi neki zubi. Ne fali mi mašta. Imam dva dečka. Obojica mi kupuju Kiki bombone. Krezava sam i srećna.

Treća fotografija:

Školska priredba je u staroj fiskulturnoj sali. Imam kariranu suknju, ogromnu kragnu i jednu spuštenu dokolenicu. Taj detalj me ne brine, jer sam zaljubljena u svoje nove lakovane cipele. Izlazim na binu da odrecitujem rodoljubivu pesmu. Mislim da je Đura Jakšić. Na drugom refrenu zastajem. Ne mogu da se setim kako počinje naredna strofa. Publika kreće da šapuće i da se meškolji. Neko se nasmejao. Preznojavam se. Počinjem da izmišljam svoju verziju pesme. Vidim nastavnicu kako me mrko gleda. Odlučujem da odglumim padanje u nesvest. Padam uverljivo. Svi su ućutali. Onaj “Neko” je prestao da se smeje.

Četvrta fotografija:

Dvorište gimnazije. Pocepane farmerke i bele starke. Sedim na klupi i držim cigaretu u rukama. Mislim da sam šmeker jer umem da uvučem dim, a da se ne zakašljem. Počinjem da se ložim na književnost. Zamišljam kako sedim u biblioteci Filološkog fakulteta. Ložim se na Milana Mladenovića i na njegov svet koji je otvoren za poglede. Tražim takav svet. Verujem da je on sakriven u jednom dečaku sa prirodnog smera. Pišem pesme tom dečaku. Nevešte, pune klišea. On me ne šljivi. Kasnije me muva na maturskoj večeri. Kasnije je bilo kasno. Više ne pišem pesme. Ne znam.

Peta fotografija:

Mama je obukla bež košulju. Grli me i kaže da sam smršala u Beogradu. Baka je pored. Ima tufnastu kecelju i drži tepsiju sa mojim omiljenim kolačem od višanja. Onim starinskim, što lepo miriše. Koji je posut lepljivim šećerom u parhu. Lepljivim poput mojih snova. Pitaju me kako je na toj književnosti. Kažem da je sjajno i preobimno u isto vreme. Kažem da se ni mrtva ne bih vratila kući. U grad čije ulice sada izgledaju manje. I ne vratim se.

Šesta fotografija:

Moj prvi okean. Šareni kupaći i ravan stomak. Smem da uđem u vodu samo do kolena. Imam 28 godina i uverena sam da talas može da me pojede. Čujem samo reči na francuskom i to mi prija. I zvuk talasa.

Sedma fotografija:

Prvi rođendan Blacksheep-a. Crna košulja i tufnasta mašna. Srećna sam dok duvamo svećicu. Dok jedem ljubičasti kapkejk. Dok gledam sve te ljude kojima osećam reči. Dok DJ drnda neku idiotsku muziku. Dok traje.

Zazvonio je telefon.

- Je l’ umireš?

- Ne.

- Kako znaš?

- Sve dok se film vijori ispod mojih trepavica, znam da nisam za umiranje.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: weheartit.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Koračanje sa osmehom

Izvela sam svoj crni kaput u šetnju. Moji prsti se igraju sa sitninom u džepovima. Misli se luftiraju na zubatom martovskom suncu. Prolazim pored tebe. I pored tebe. Jesi li spremala palačinke skoro i davila se u tegli Nutele? Kad si joj poslednji put rekao da je voliš? Da li te stvarno radi ona Žvazbuka što je svi fotkaju za Instagram? Da li vraća u detinjstvo? Jesi li se danas ogledala u izlogu i rekla sebi: „Mačko, ti si najbolja“? A ti, kad si se poslednji put razbio? Kad si razbio nju? Kad si poželela da se preseliš na stranice nekog romana? Kad si poželeo da se odseliš odavde, jer imaš osećaj da se stalno vrtiš u krug? A, ti tamo, kad si poželela da spališ njegovu majicu i  sve slike i sve te megabajte zajedničkih osmeha koji ti opterećuju komp? Kad si poslednji put plakao? Kad si bio živ? Kad si stala na nečije prste i plesala celu noć, a da nijednom ne pogledaš u pod? Jesi li dovoljno srećan?

Ne znam… ja jesam. Nekako sam srećna. Dovoljno. Nekada mi samo treba Nutela, Žvazbuka, izlog, razbijanje, rasterećenje kompjutera, da ne gledam u pod, da ne mislim da se vrtim u krug, da se dobro isplačem, da plešem celu noć, da živim.

Nekad je dovoljno da operem kosu onim voćkastim šamponom. Tad mi cela soba miriše na breskve i leto. Ili kad se smrtno zaljubim u roze cipele. Realno, ne znam uz šta bih ih kombinovala. Realno, to je roze. Realno, sreća ne poznaje boje.

I uvek ti tu ja nešto piskaram drugim ljudima i mamim osmehe. Makar, to bila posveta na knjizi. I do skoro sam kukala što mi niko nije napisao pesmu. I dobijem pesmu. Pravu, sa pravim stihovima. Moju. Samo za mene. I počnem da cmizdrim. Od sreće. I budem stvarno srećna. A taj neko mi samo zna reči. A, poznaje me.

I stvarno sam srećna kad moj ker posle treće komande, nekako sedne. I kad dokaže da nije asocijalan u parku. Da ume da njušne dogu na tri sekunde, a da ne počne da cvili.

Kad mi neko kaže da nešto ne mogu da izvedem. Ili da neću da uspem. I onda se pretvorim u to. U inat, u želju, u traženje načina, u učenje. I uspem da izvedem zamišljeno. Malo ili veliko, tebe je možda baš briga. Mene ne.

Srećna sam kad mi nepoznata osoba u prolazu zamiriše na njega. Kad ne znam ni ko je, niti vidim kako izgleda, a poželim da je zagrlim. I bakice i dekice koji se drže za ruke isto poželim da zagrlim. I one uštirkane dečake koji na prvi sastanak drhtavom rukom stežu ruže. I devojčicu sa kikama, koja čita knjigu u prevozu. I brata koji mi za doručak spremi kafu.

Srećna sam kad naletim na iscrtane školice na ulici. Pa iskačem turu-dve i onda nastavim dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Kad me Aneta stegne za ruku i kaže: „Nisi se napila, samo hodaj pravo i budi dostojanstvena“. Kad sa Milenom jedem burger sa slaninicom. Kad me pita da li sam bolje i podseti da popijem Koldreks. Kad mi Maja kaže: „Ja brinem za tebe, ovih dana niti pišeš, niti si ironična.“ Koraci sa mojim prijateljima me čine srećnom.

Budi prijatelj.

Koračaj.

Voli.

Koračaj.

Grli.

Koračaj.

Kupi voćkasti šampon.

Koračaj.

Ne čekaj leto. Budi leto.

Živi i koračaj sa osmehom.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterst.com

Objavljeno na: blacksheep.rs

Continue reading →