Ne znam da li sam vam pričala da rođendan volim sama da provedem? To je idealan dan da sebe uhvatim za ruku, glavu i srce i da se otkotrljam do jedne bašte. Naručim najduži espreso sa mlekom i najčokoladnije parče torte. Snimim slatkog konobara i onda mu šapnem da mi ne štedi na šlagu i prelivu od čokolade, jer avaj, jednom godišnje je rođendan. Zamolim svoje slušalice i telefon da budu dobri i da mi sviraju omiljenu plejlistu. Za sve pare! Zavalim se u nešto udobno, zatvorim oči i spremna sam da poletim.
Ovaj rođendan provodim u svom gradu. Malo prisećanja, provlačenja i hodanja nekim starim puteljcima. I tu sam. Na krovu jedne zgrade. U starim patikama, neka nova ja. Trenutak potpune slobode. Pod tobom je grad, a ti si gore, potpuno sam. I kažeš sebi: “Dobro je, samo neka sam gore. Starija sam za godinu dana, nisam nešto naročito pametnija, ali sam sačuvala osmeh i reč. Obraz je lako našminkati i dodati još rumenila.”
Kažem dobro je, što i dalje šalješ razglednice sa mora. Što se oblačiš na dečjem odeljenju. Što ti je prodavačica rekla da ne drži cipelice za Pepeljuge, kad si je pitala za broj. Što te doživljavaju ozbiljnije, kad provale da si “u kasnim dvadesetim” (termin preuzet iz ženskih časopisa). Ozbiljnije, bez ikakve potrebe.
Kažem dobro je, što jedan dečak govori da je Amelija Pulen mala maca u poređenju sa tobom. Ti kao možeš više da zamišljaš. I da bih garant prodala scenario neke ljubavne priče Vudi Alenu. Ili da bih ga smuvala na kraju.
Kažem dobro je, što je neki drugi dečak rekao da može da napiše pesmu o tome kako rešavaš ukrštene reči, ili kako naopačke vezuješ pertle. I što je dodao: “Bio sam rešen da te večeri nešto pojebem, ali nisam mogao to tebi da uradim.”
Kažem dobro je, što si konačno rekla naglas da se plašiš samoće. Da ne voliš da se prilagođavaš. Da su kompromisi dosadniji od indijske serije. I da si ti sama nekada dosadna. I da se klovnovi nekad umore i napiju.
Kažem dobro je, što si naučila da je potrebno da usledi pad, neuspeh, kolaps… da bi nastavila dalje da živiš. Što ne možeš uvek da se setiš kako kreće ONA pesma. I što poželiš da se šćućuriš u nečijem krilu, kao ona štenad sa Instagrama.
Kažem dobro je, što sada znaš da ruke i noge služe za letenje, a da od sreće zavisi da li ćeš se prosuti po asfaltu ili ćeš videti ružičaste oblake. One što mirišu na šećernu vunu sa vašara. Taj miris često možeš da osetiš, a da se ne pomeriš. Onda kad letiš iznutra. Ili kad te nečije srce malko povuče na gore.
Kažem dobro je, što imaš prijatelje. Prijatelje koji ti kažu da si kreten kad poželiš da se zbog ljubavi odseliš u Australiju. One koji te gledaju bledo kad im objasniš zašto semafori treba da budu tigrasti. I zašto bi neki ljudi bili kvalitetniji da su lampe. Budi im zahvlana što te spuštaju na zemlju.
Kažem dobro je, što si naučila da ostavljaš. Što si osetila kako je kad tebe neko ostavi. I što smo svi ostali živi posle toga. Što se nismo poubijali. Što smo bogatiji za jednu lepu priču, koja treba da ostane u prošlosti.
Kežem dobro je, što se obraduješ kad ti neko kupi sladoled. Što umeš da se obraduješ i umažeš kao kad si imala šest godina. Kad pomisliš da treba da zarežiš, ili da kreneš u teretanu, ti uzmeš da pišeš. Što si svesnija da si još godinu dana bliža smrti. I što si isto tako svesna da ka njoj ne želiš da koračaš sama.
Hej, ti devojčice na zgradi! Ti, ti, u starim patikama. Bila je ovo simpatična godina sazrevanja i ne-odrastanja. Skini taj blentavi izraz sa lica i duni svećice!
Autorka: Tijana Banović
Fotografija: Milena Dragićević i Tijana Banović
Izvor: blacksheep.rs
Posts
