Poželjenje

Legenda kaže da postoje ona prolećna jutra, kada je samo otvaranje očiju i miris zelenila koje niče iz asfalta – dovoljno za sreću. Duško Radović –  da je dovoljno da se probudite u Beogradu. O motivacionim priručnicima i filmovima bolje da ne govorim. Mislim da ih pišu ljudi koji nose ružičaste „lenonke“, opasno su navučeni na opijate, a u ušima im konstantno odzvanja ambijentalna muzika.

6:23 h

Budi me ker svojim arlaukanjem. Fino mu objašnjavam da u proleće Sunce ranije izlazi i da to ne znači da moramo odmah u park. I da prava deca nekada ostaju kod kuće da se igraju, iako je lep dan. Nakon ovog informativnog razgovora, usledio je moj okret na drugu stranu. Pokušavam ponovo da zaspim. Nakon pola sata, tišina mi postaje sumnjiva.

6:53h

Otvorila sam oči.

Shvatam da je trideset minuta dovoljno da se: ker ispiški po tek opranom prekrivaču, da omlati još jedan brushalter sa sušilice za veš, da izgrize dršku od zogera, da raskomada pertle sa starki, da neko vreme provede u kanti za otpatke (tek toliko da upije sve miomirise) i da se na kraju balade uredno zavuče ispod kreveta. Da se razumemo, tu se sklonio da bi se odmorio od haranja. Reči poput: „kriv sam“ i „žao mi je“ još uvek nije naučio.

7:15h

Usledio je drugi informativni razgovor u kom mu objašnjavam da ćemo da odemo po nove pertle. Posle toga će teti Kineskinji morati sam da objasni da nam treba drška za zoger. Da do kraja meseca zaboravi na dimljene nogice i ostale poslastice. Da mu se loše piše, ukoliko me ovako „obučenu bezveze“ vidi onaj slatki tip u parku.

8:11h

Obavili smo šoping. Teta Kinskinja je rekla „ti ima dobla pas“.

8:26h

Sedim na klupi sa drškom od zogera. Obučena sam bezveze. Radoje trčkara.

8: 45h

– Ehej, poranili ste ovog jutra! Čujem da su podočnjaci u kombinaciji sa crvenom drškom, totalni hit sezone.

– Zamolila bih ironiju u tvom glasu da ostavi na miru moje fešn krikove!

– Baš se raduješ što me vidiš.

– Samo što nemam kiseli kez, da to i dokažem.

– Dobro, evo da pređemo na vedrije teme. Jesi li napisala novi tekst za četvrtak?

– Nisam.

– Uh, znači i nije toliko vedro… Ček, šta ti radi simpatija?

– Ćuti.

– Kako ćuti?

– Ćuti o onome o čemu treba da priča, a brblja o svemu ostalom.

– Šta planiraš?

– Da iznajmim neki fensi ćilim i da nas katapultiram u detinjstvo.

– Znači, ništa od egzotike i nekih Tahitija i Dominikana? Što baš u detinjstvo?

– Zato što je tad bre, sve bilo lako. Imaš simpatiju kao gospodin čovek. Ne postavljaš nebulozna pitanja. Ne razmišljaš. Jednostavno staneš ispred nje i kažeš joj da ti se sviđa. I bude vam lepo. Kao kad si na pijaci. Ili pokupiš robu ili se okreneš i počeneš da tražiš novu tezgu.

– Ne treba tebi ćilim. Treba ti želja.

– Gde da nađem želju?

– Ne znam, snađi se. Uzgred, moj Atos analno zadovoljava pudlicu. Ukoliko ne urgiram, dobićemo mutante. Gledamo se ovih dana. Budi dobra!

Namignuo je. Onako šmekerski.

9:23h

Radoje odmara pored mene na klupi. Odlučujem da poslušam savet slatkog tipa. Osvrćem se oko sebe. Vidim da me niko ne gleda. Ubrala sam maslačak. Zatvaram oči i zamišljam želje. Ipak je to maslačak, imam pravo na više želja. A i proleće može malo da me časti.

Želim… želim da otvorim prozor i da shvatim da je napolju Pariz. Da umem da sklopim boje ujutru. Da umem da se sklopim sa njim i bojama. Da se ne pretvorim u stihove iz Lakine pesme kad ga vidim. Da mu pokažem to moje „poželjenje“. Da prestanem da ga sanjam golog.

I veliku kantu u koju Radoje neće moći da uleti.

Realno, dosta je.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Dejan Pavlović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Šetaj dete!

– Tebi bi mnogo pametnije bilo da šetaš dete, nego što šetaš tog psa! – izustila je komšinica iz zgrade.

– Čije dete bi bilo bolje da šetam?

– Kako čije? Pa, svoje dete.

– Gospođo, ja nemam dete.

– Napravi ga.

– Nije dete kolač, pa da odem do pokupujem sastojke, da izmućkam i da ga napravim.

– Ma sve ste vi iste! Bežite od obaveza, zato i propadamo.

I tako je počelo moje jutro. Sa Mi i Vi. Sa gubljenjem između ove dve zamenice. Sa pitanjima: Ko smo to mi, a ko ste pa sad vi? Ko je tu isti i da li je danas lako napraviti kolač. I još da ti taj kolač uspe. I koliko je kvalifikovana komšinica iz zgrade da ti šljusne ovakav dijalog u 9 ujutru?

Mislim da se deca rađaju iz pogleda. Iz duge zagledanosti i onog osmeha koji umeju onako „izistinski“ samo zaljubljeni da nakrive. Kad se napravi taj osmeh, kao da ceo svet stane da ga čuje. Pitate se da li je to zaljubljenost, strast ili prosto imate problema sa visokim pritiskom. Pitate se kako se ta osoba koja vas gleda zove i u kom kraju živi. Da li ste blizu? Blizina je vrlo bitan faktor. Bez blizine je sve fejk. Ili ste blizu ili niste. Ili se isprepletete sa nečijim nogama i rukama, ili se sapletete. Pitate se da li je on jedan od onih koji i dalje čita „Politikin Zabavnik“. Da li otima prekrivač dok spava? Kakve špagete voli? Koja mu je omiljena boja? Da li vidi boje i kad je oblačno? Da li zna, a ne treba da zna.

Možda je idot. A možda nije ništa manji idot od mene same.

Možda sve drugo može da se izmisli, da se nađe prava reč, pravi dodir, da se stisne petlja, da se po prvi put pusti poruka, da se kaže izvini… ali pogledi ne mogu da se izlažiraju. Ili se umete, ili ne treba ni da se gledate.

A, kad se umete, onda dođu i kolači. I nije vam teško da trčite po kiši do marketa u tri ujutru. Da tražite sve te sastojke. Da posle gledate tutorijal na youtube-u, kako biste sve to smućkali. I da na kraju napravite. Da dobro napravite.

Pri povratku iz šetnje, nisam odolela, a da komšinici ne pokucam na vrata. Otvorila je, pa sam joj rekla: „Kad nađem pogled, šetaću i kera i dete. Ili mi ukradite rodu iz zoološkog vrta!“

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Privatna Nedođija

Depresivni ste? Potišteni? Muči vas frajer ili frajerka? Smejete se na silu i ne pamtite kad ste se osećali onako baš dobro? A da to dobro ne nastane uz pomoć opijata i alkohola?

Imam rešenje za vas! Rešenje koje je ukusnije od onog kolača u tiganju iz reklame.

Zaputite se na dečje odeljenje knjižare.

U blizini mog stana se nalazi jedna baš velika knjižara. Toliko je velika, da  me podseća na staru biblioteku iz koje sam pozajmljivala knjige, na sve one visoke police sa kojih nije bilo dovoljno da staneš na prste, da bi nešto dohvatio. Toliko je velika, da se osećaš sasvim malo, da bi stigao sve da pročitaš što su tamo neki važni ljudi napisali za decu.

U ovoj knjižari nema onih požutelih kartona na koje možeš da žvrljneš svoj autogram. I ne miriše na stare knjige, već na boje i na slatkasti osveživač prostorije. U jednom delu se nalaze male šarene stolice iz Ikee, na kojima volim da sedim i da čitam bajke. Neretko mi i slikovnice budu interesantne. Neretko se pitam, koliko bismo kreativni bili da smo u detinjstvu imali sve te fensi knjige, sa tvrdim povezom, muzikom i raznobojnim grafičkim rešenjima. Možda bi svet bio mnogo lepši,  da smo ono dete u sebi zaglavili na nekoj od tih stranica.

Svaki put kad mi dođe da odalamim nekoga, kad besnim u sebi ili kad osećam kako sam teška za sebe, a kamoli za ovaj svet (što je za mene par beogradskih opština po kojima volim da špartam), ja bežim u ovu knjižaru, u odeljak za decu.

U početku sam radnicama govorila kako tražim knjigu za dete od drugarice, poznanice, sestre, brata, ujaka, strica. Kad sam iscrpela blagodeti „rodbinskih veza“ i kad su počele da me prepoznaju, sa Nađom sam napravila biznis plan. Ona je dužna da mi glumi ćerku i da me oslovljava sa „mama“, a ne sa „tetka“. Pretvaramo se da tražimo knjigu za nju i da je ona hiper-napredni-štreber koji ne izbija iz literature. Ta predstava u knjižari traje sve dok meni ne bude bolje. Na kraju, Nađa dobija zapečene makarone sa sirom, koje sme da jede prstima. U igri je i sladoled, dok je stomak ne zaboli.

Obe strane zadovoljne. Obe strane se osmehuju. Dan ima smisla.

I zato su dečja odeljenja knjižara super. Još jedan antidepresiv. Još jedna ulaznica za džabaka za detinjstvo, za pustolovinu, za dugu. Za onaj momenat kad zagledani u knjigu za osmogodišnjake, pucnete prstima, dodate malo vilinske prašine i odletite u vašu privatnu Nedođiju. Sa Petrom Panom ili bez. Stvar je ličnog ukusa.

Ja se svog letanja ne odričem. Nemojte ni vi.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →