Poželjenje

Legenda kaže da postoje ona prolećna jutra, kada je samo otvaranje očiju i miris zelenila koje niče iz asfalta – dovoljno za sreću. Duško Radović –  da je dovoljno da se probudite u Beogradu. O motivacionim priručnicima i filmovima bolje da ne govorim. Mislim da ih pišu ljudi koji nose ružičaste „lenonke“, opasno su navučeni na opijate, a u ušima im konstantno odzvanja ambijentalna muzika.

6:23 h

Budi me ker svojim arlaukanjem. Fino mu objašnjavam da u proleće Sunce ranije izlazi i da to ne znači da moramo odmah u park. I da prava deca nekada ostaju kod kuće da se igraju, iako je lep dan. Nakon ovog informativnog razgovora, usledio je moj okret na drugu stranu. Pokušavam ponovo da zaspim. Nakon pola sata, tišina mi postaje sumnjiva.

6:53h

Otvorila sam oči.

Shvatam da je trideset minuta dovoljno da se: ker ispiški po tek opranom prekrivaču, da omlati još jedan brushalter sa sušilice za veš, da izgrize dršku od zogera, da raskomada pertle sa starki, da neko vreme provede u kanti za otpatke (tek toliko da upije sve miomirise) i da se na kraju balade uredno zavuče ispod kreveta. Da se razumemo, tu se sklonio da bi se odmorio od haranja. Reči poput: „kriv sam“ i „žao mi je“ još uvek nije naučio.

7:15h

Usledio je drugi informativni razgovor u kom mu objašnjavam da ćemo da odemo po nove pertle. Posle toga će teti Kineskinji morati sam da objasni da nam treba drška za zoger. Da do kraja meseca zaboravi na dimljene nogice i ostale poslastice. Da mu se loše piše, ukoliko me ovako „obučenu bezveze“ vidi onaj slatki tip u parku.

8:11h

Obavili smo šoping. Teta Kinskinja je rekla „ti ima dobla pas“.

8:26h

Sedim na klupi sa drškom od zogera. Obučena sam bezveze. Radoje trčkara.

8: 45h

– Ehej, poranili ste ovog jutra! Čujem da su podočnjaci u kombinaciji sa crvenom drškom, totalni hit sezone.

– Zamolila bih ironiju u tvom glasu da ostavi na miru moje fešn krikove!

– Baš se raduješ što me vidiš.

– Samo što nemam kiseli kez, da to i dokažem.

– Dobro, evo da pređemo na vedrije teme. Jesi li napisala novi tekst za četvrtak?

– Nisam.

– Uh, znači i nije toliko vedro… Ček, šta ti radi simpatija?

– Ćuti.

– Kako ćuti?

– Ćuti o onome o čemu treba da priča, a brblja o svemu ostalom.

– Šta planiraš?

– Da iznajmim neki fensi ćilim i da nas katapultiram u detinjstvo.

– Znači, ništa od egzotike i nekih Tahitija i Dominikana? Što baš u detinjstvo?

– Zato što je tad bre, sve bilo lako. Imaš simpatiju kao gospodin čovek. Ne postavljaš nebulozna pitanja. Ne razmišljaš. Jednostavno staneš ispred nje i kažeš joj da ti se sviđa. I bude vam lepo. Kao kad si na pijaci. Ili pokupiš robu ili se okreneš i počeneš da tražiš novu tezgu.

– Ne treba tebi ćilim. Treba ti želja.

– Gde da nađem želju?

– Ne znam, snađi se. Uzgred, moj Atos analno zadovoljava pudlicu. Ukoliko ne urgiram, dobićemo mutante. Gledamo se ovih dana. Budi dobra!

Namignuo je. Onako šmekerski.

9:23h

Radoje odmara pored mene na klupi. Odlučujem da poslušam savet slatkog tipa. Osvrćem se oko sebe. Vidim da me niko ne gleda. Ubrala sam maslačak. Zatvaram oči i zamišljam želje. Ipak je to maslačak, imam pravo na više želja. A i proleće može malo da me časti.

Želim… želim da otvorim prozor i da shvatim da je napolju Pariz. Da umem da sklopim boje ujutru. Da umem da se sklopim sa njim i bojama. Da se ne pretvorim u stihove iz Lakine pesme kad ga vidim. Da mu pokažem to moje „poželjenje“. Da prestanem da ga sanjam golog.

I veliku kantu u koju Radoje neće moći da uleti.

Realno, dosta je.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Dejan Pavlović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Tetka ima simpatiju

-Tetka, a je l’ imaš ti sad kao dečka?

- Nemam ni „sad“, ni „kao“.

- Znači, opet si ona obična tetka.

- A, inače sam neobična kad mi se omakne dečko?

- Tad se lepše smeješ i nekako si luckasta.

- Svi smo mi luckasti i kad smo zaljubljeni i kad nismo. Jedini štos je što je zaljubljenost društveno prihvatljivo ludilo.

- Šta znači društveno prihvatljivo?

- To ti je kad svi misle da si som, ali se trude da te skontaju, jer si tobož zaljubljen.

- Ne sviđa mi se ta tvoja nova reč.

- Ni meni. Ali, evo otkriću ti tajnu – imam simpatiju.

- Simpatija je moderna u vrtiću, a ne kad imaš toliko puno godina.

Prvo sam Nađi morala da objasnim da „puno godina“ iz ugla jedne devojčice koja za dve nedelje puni dvadeset i devet i nije puno. Okej, kad sam bila u njenim godinama i kad smo popunjavale one gatalice, stalno mi je ispadalo da ću da se udam u dvadeset i petoj. Tad si kao mator.  Iz ove perspektive je „puno“ to, da sam do sad već trebalo da se udam za crnca i da imam četvoro dece, a da mi Stefan iz 

V-2 bude ljubavnik.  Pride, nemam pojma kako izgleda Stefan sada. Niti znam kakve su mu oči.

Kada smo obradile semantičko i emotivno viđenje reči „puno“, prešle smo na novi termin – simpatija. Uspela sam da je zabavim. Posle sam je odvela na palačinke sa dosta nutele. Pustila sam je da se umaže i da obriše ruke o svoj beli džemper. Pustila sam je da bude dete. Umazano i srećno.

Onda sam počela sebe da zabavljam.

Razmišljala sam o Marininoj poruci sa Vibera: „Jebala te ljubav u prošlom tekstu. Ne možeš da je ne ubaciš.“

Razmišljala sam o onom razgovoru sa Jasminom, gde u nekom momentu progovara: „Mi smo pičke da nekog pustimo u srce. Neću da budem pička!“

U vremenu u kom se o ljubavi više piše i priča, nego što se pokazuje, umetnost je ne biti pička, zaljubiti se, voleti. Voleti se kad vas šef jaše od ranog  jutra. Voleti se posle desetočasovnog radnog vremena. Voleti se kad nemate za račune. Voleti se i kad ste peder ili lezbejka, a ceo svet misli da niste normalni. Voleti se kad ne možete da imate decu. Voleti se kad možete da imate decu, a nemate šta da im priuštite.  Voleti se kad svi misle da niste jedno za drugo. Voleti se kad vas nervira njegova keva. Voleti se kad ste nervozni, bez šminke, sa jutarnjim zadahom, sa svim svojim nesavršenostima…

Ne znam kako se vi volite, ljudi. Danas.

Znam da imam simpatiju. Možda to nije moderno kad imaš puno godina i kad nisi u vrtiću. Možda i ne znam o drugim stvarima da pišem, a da ne provučem ljubav. Znam da nisam pička kad je srce u pitanju. Danas. Uvek.

Valjda nije ni moja simpatija.

U suprotnom ću čekati da mi se javi Stefan iz V-2.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Jesi li budna?

      - Jesi li budna?

       - Nisam.
     -  Kako nisi, a pričaš sa mnom?
     - Ne znam.

Ova naizgled beznačajna konverzacija je bila dovoljan okidač za priču. Krenuo je ubrzani flešbek.

Ne znam da li sam budna dok gledam u lice svog mesara. Zamišljam njegovu ženu i decu. Kako ih grli rasečenim šakama. Kako ih voli. Da li stiže da ih voli? Gde se završava njegova mesara, a počinje život?

Znam da sam budna kad pomislim da svi moramo da zaradimo za svoj komad mesa.

Ne znam da li sam bila budna kad sam prvi put probala Nikolinin kiš sa kozjim sirom i tikvicama. Kad me posadi za sto, a onda uživa da me gleda dok jedem. Kad mi priča kako joj je tamo lepo i da se nikada neće vratiti ovde. Kad vozi ludački kroz sve te francuske uličice. Kad mi pokazuje Lil. Kad grli i šalje zagrljaje preko skajpa. Kad joj se oči smeju.

Znam da sam budna kad mi nedostaje.

Ne znam da li sam budna kad se vratim u svoju kuću koja miriše na pire i domaće meso. Kad mama spremi sve što volim i počne da me nutka, jer sam „ubledela i uopšte se ne hranim zdravo“. Kad izvadi albume sa starim fotografijama, pa mi priča priču o svakoj. Kad mi kaže da moju prvu lutku čuva za moje dete. Kad mi kaže da sam bila ćelava i glavata beba, ali da sam imala najlepše plave oči.

Znam da sam budna kad me miris Kosilija vrati u detinjstvo. U tu istu kuću u kojoj smo svi.

Ne znam da li sam bila budna kada mi je prvi dečak rekao da sam lepa. Tu, na sred školskog dvorišta me je  pogledao pravo u oči i rekao: „Ti si najlepša devojčica. Ja bih da pođem sa tobom. Smem da te poljubim?“ Znala sam da nisam najlepša devojčica, ali sam mu dozvolila da me poljubi. „Pošli smo“ jer nije bila vajde od onog kome sam ja htela da kažem da je najlepši. Praktična sam bila od malena.

Znam da sam sinoć bila budna kada mi je on rekao da sam lepa.

Ne znam da li sam bila budna kad sam izgubila srce.  Kad ga nisam imala više za osobu koja me je sve te godine držala za ruke. Kad sam stala uspravno i rekla joj da odlazim, jer nisam srećna. Kad je ispalo da sam loš čovek. Da je zbog nekog drugog.

Znam da sam budna jer je bilo do nas.

Ne znam da li sam bila budna kad sam zatvorila vrata Filološkog fakulteta. Kad sam okrenula leđa nečemu što sam želela. Kad sam spalila veći deo skripti i zaklela se da nikada više neću da pišem. Kad sam svima rekla da odjebu i da me ostave na miru.

Znam da sam budna jer sam otvorila druga vrata. Počela sam da živim za sebe, a ne za druge. Za svet u sebi.

Ne znam da li sam bila budna kad mi je Luj rekao da je pisanje kao onanisanje. Da je lepo, ali da nije praktično. Ipak, istakao je, da uspešno onanišem rečima.

Znam da sam budna kad istaknem da je važno šta zamisliš, kad pročitaš reči.

 Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →