Ispočetka

Svaka fotografija krije priču. Otvoriš album i nesvesno uletiš u istoriju jednog odrastanja, trčanja za nečim, lomatanja po klubovima koji su se odavno zatvorili, ljudi koji više ne postoje u tvom životu. Prvo te boli, onda naučiš da se smeješ. Naučiš i da umireš od smeha. Pamtiš one lepe detalje, jer je suština upravo u detaljima…

Jedna od fotografija…

Sedim u zadimljenom klubu sa drugom. Pivo, priča i šank. Kliše bi bio da je samo tu šank i pivo. Kliše bi bio i da sedim sama za šankom i da mi prilazi neki zgodni tip sa još zgodnijom pričom. Sa pričom koju želim da čujem i koju osećam. Sa onom laganom filozofijom koja te ispreplete sa nekim u most. Kad pređeš na drugu stranu, znaš da tamo ne stoji samo krevet. Krevet za dvoje, jastuk za dvoje i uzdisaji. I ništa više. Osećanja su na „mute mod-u“.

Vratimo se na fotografiju šanka i dva drugara.

Spuštamo krigle i tonemo u razgovor.

- Znaš… danas se niko ne ubija zbog ljubavi. Jesi li primetio to?

- Nemaju ljudi vremena. Ljubav više nije moderna boljka. Rak, AIDS, saobraćajke, to prodaje priču.

- Šta onda prodaje jednostavna ljubavna priča? Maglu? Gusku u magli?

- Verovatno iluziju o nekoj tamo srodnoj duši, „volelo se dvoje mladih“ do kraja života.

- Kraj života je najčešće onda jedna sedmica, mesec… iluzija posle koje stvarno budeš guska, samo bez magle. Jesen nas je nagradila suncem, bolje vidiš, nema izgovora.

- Je l’  ti to tražiš izgovore za svoju ljubavnu priču i neko nedefinisano ponašanje?

- Tražim izgovore za fikciju. Znaš ono, čitaš nečiju priču, pa poželiš da je ta osoba stvarno u njoj. Gledaš film i poželiš Mister Darsija. Je l’  to greh? Ženska glupost? Ludost? Šta bi nam falilo da Mister Darsi prošeta kroz našu ulicu u trenutku kad su nam sređene misli i osećanja? U trenutku kad nam je i fasada sređena: isfenirana kosa, pristojna garderoba, čiste starke, crveni nokti?

- Mislim da ženama ne bi falilo ništa. Samo, to je scenario za neki bljutavi romatični film. Filmski scenario se razlikuje od scenarija u vašim glavama. Vašu iluziju rastrgne realnost, pa ne znate gde bijete. Očekujete neko ludilo emocija ili kočiju ispred stana.

Ova konverzacija sa fotografije se ubrzo svela na razlike između „Njih“ i „Nas“. Žene i muškarce. Devojčice i dečake. Priču o mitovima, sudarima svetova i o sudarima. Razlikama u poimanju ljubavi. Razlikama. Premostivim i nepremostivim. Šta se to podrazumeva, a šta ne. Muškarc žele nju koja neće da zvoca, koja pristaje na seks uvek, koja ćuti kad zatreba, koja je ortak sa kojim deli pljeskavicu sa puno luka. Posle toga se ljubite. Pa opet seks. Ima vremena za osećanja. Onda padne sneg i vi shvatite da ste zajedno ispod pokrivača. I da vam je toplo, a da ta toplota ne dolazi isključivo zbog ćebeta. Sa snegom i vremenom dođu i klišei. Dođe valjda i ta famozna ljubav. O njoj nikada više nije bilo priče, a manje uverenja. Nikad veći grad, a nikad manje ljubavi među ljudima.

 Sanjala sam i šetala kroz svoju ljubavnu priču, a da se nisam pomerala iz sobe. Zurila sam u beli zid, a videla sam najlepše slike. Nepomična, a letim. Ne znam šta želim, šta hoću, ali znam šta neću.

Neću da budem našminkana 24 sata dnevno da bi nekome bila lepa. Ne ignorišem svoj celulit. Ne odričem se gaziranih pića. Ne odručem se pića. Neću da moja ljubav bude transparentna i otvorena za svačije poglede ko dragstor. Sami, a zajedno kreiramo kraj romana ili filma, koliko god on bljutav bio. Naš je. Pa, neka je kliše. Milijarde ljudi se ljubilo pre nas. Isto, na isti način… ali različito. Ovaj poljubac je samo moj. Ovaj poljubac je samo tvoj. I briga me ko je bio pre i da li će neko doći posle. Briga me koliko će nešto da traje. Ali, mi ljubav ne diraj! Koliko god da ona ne postoji. Pusti me da budem kontradiktorna i da verujem.

Moja Aska reče: „Treba da misliš ispočetka“.

To i radim. Ispočetka. I neću prestati kad opet padnem i ogulim kolena. Ko klinka sam padala mnogo više. Stegneš zube i skineš krastu posle par dana. I opet možeš da trčiš i da se smeješ kad ti se smeje. I da se igraš. I da voliš. Ispočetka.

- Konobar, donesi mi jednu pljeskavicu sa dosta luka i reci kočijašu da parkira konje!

Autorka: Tijana Banović

Izvor: blacksheep.rs

Fotografije: favim.com

Continue reading →

Odlazak

Kad sam izlazila iz tvog stana iza sebe sam ostavila opuške u piksli, kapljice vina po stolu i izgužvani papir sa obavezama. Ispod crnog šešira sam se sakrila za tuđe poglede. Klizim u noć, a sasvim je svejedno da li ću skliznuti u taksi ili u kočije. Svejedno je koji je vek. Svejedno je i koliko je sati bilo te noći.

U opštoj “svejednosti” samo su duše različite.

Duša. Sećaš se šta znači ta reč? Ne, nemoj da uzimaš rečnik i knjiške definicije. Mani me semantike. Pusti nauku. Zaboravi na sve što su ti utuvili u glavu u školi i na fakultetu. Nemoj da filozofiraš. Dušu smo nasledili od neke tamo babe, pa nam kažu “ista ona”. Duša je ono što te boli kad odlaziš, ali ti se ipak ne osvrćeš i nekako teraš po svom. Dušu je ovaj grad sažvakao i pojeo. Duša je ono što sam isprljala. To je  haljina koju nikada ne uspeš da opereš.

Kada sam izlazila iz tvog stana, zaustavio si me i stavio ruku na vrata.

- Jesi li sigurna da želiš stvarno da odeš? – upitao si.

-  Najstvarnije sam sigurna.

- Što se opet duriš? Ajmo po pivo zajedno, pa ćemo sve da rešimo razgovorom.

- Neke stvari se ne rešavaju razgovorom. Rešavaju se ćutanjem.

Kad sam odlazila iz tvog stana, znala sam da nisam ona koja treba da upozna tvoju majku i da pokuša da kuva bolje od nje. Ti nisi onaj koji mrtav pijan treba da mi recituje Lorku. Ne želim više sa tobom da delim burek, pivo, krevet, vreme. Ne želim više sa tobom da delim. Nestani! Izleti kroz prozor. Rastopi se pod noćnim svetiljkama. Izgubi se među slovima usputne priče. Izgubi se…

Odlazim iz tvog stana i ne razmišljam da li sam sanjala ili živela. Ne razmišljam. Ne tražim odgovor, ne postavljam pitanja, samo se prepuštam hodanju.

Autorka: Tijana Banović 

Izvor: blacksheep.rs

Fotografija: favim.com

Continue reading →