Dok peva Leonard Koen

- Kako si se provela za praznike?

- Jela sam i spavala. Zagrlila sam celu familiju. Mami sam rekla da je volim i da svaki put pomislim na nju, kad onako lagodno istersem stolnjak sa mrvama posred Slavije. Naglasila sam da đubre bacam u kontejner, jer sam ipak, dama. Sve u svemu, hedonizam sa primesama nežnosti.

- Stvarno si se sankala ili je to samo onako u priči?

- Najstvarnije. Nikad kod mene nije samo onako.

- Jeste li izlazile negde?

- Jesmo, ako pod izlaskom podrazumevaš tri osobe: „ženu-majku-kraljicu“, koja je svoju bebu uspavala da bi se smejala sa „ženom-mačkom-kraljicom“ i sa mnom. Jedna je pričala o bebi, druga o mački, treća o psu. Svaka o svom „detetu“. Oplele smo i po ljubavi, ali sam im obećala da to neću „da mećem u novine“.

- Čim toliko ćutiš o njemu, znači da ti si dopada malo.

- Dobro, dopada mi se više nego malo.

Upalila je cigaretu i srknula kafu. Čekala je detalje. Rekla sam joj da je nešto stariji od mene. Da sam ga slučajno upoznala jedne večeri i da sam se zaljubila na prvo slušanje. Poludela je kad je saznala da je muzičar. Smatra da je svaki muzikant „hodajući flert“. Poludela je kad je saznala da je ovog puta ozbiljno. Kada sam joj priznala da sam počela da ga osećam, pre nego što sam ga dotakla, prekinula je ovu agoniju od bljutave romantične priče neočekivanim pitanjem:

- Ma, je l’ se ti to udaješ ili me zajebavaš?

- Ne udajem se. Prevelika je to papirologija. Ali, sam sanjala kako mi je poljubio ruku. Izguglala sam u online sanovniku da to znači: poštovanje i divljenje. To takođe znači da sam tri pesme slušala besumučno ceo dan, pa je njegova pojava u mom snu, sasvim logično objašnjenje.

- Jung se prevrće u grobu! Preživela sam tvoje zaljubljivanje u likove iz romana i ove koje pokupiš na asfaltu. Zaboga, je l’ te opet radi fikcija?

- Nije fikcija, nego Leonard Koen.

- Od kad njega slušaš?

- Od onog momenta kad je neko pustio njegov koncert iz Londona.

Neko ko savršeno ćuti. I ko me nikada neće naterati da napišem priču o tužnoj guski koja se udavila u potažu, zbog ljubavi.

Zato što sam borac za prava gusaka. Zato što je u mojoj glavi potaž fensi naziv za čorbu. Zato što guske ne ostavljaju na cedilu bolesne članove jata, već su uz njih dok ne ozdrave, ili dok ne umru. Zato što guske imaju srce. Zato što su guske mnogo veće od nekih ljudi i ne zaslužuju davljenje u nekoj tamo čorbi.

Eto zato.

Ali hoću da naučim da ćutim sa njim. Dok peva Leonard Koen.

Autorka: Tijana Banović
Fotografije: pinterest.com
Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Kad ti srce drnda

- Jeste li u vezi? Šta ste sad vi?- upitala me je.

- Mi smo dečak i devojčica koji se drže za ruke- nasmejala sam se.

Devojčice imaju plavu kosu, ili crvenu, ili kiku. One se ne ljute kad dečaci sa njima podele krem bananicu i dobiju manji kraj. Pretvaraju se da nisu gladne i da im nije stalo do te polovine.

Devojčice su mlade i imaju svega 28 godina. U suštini su stare i ravno im je četrnaest. Zaljubjuju se u cipele, nakit, reči i dobru pesmu sa live stream-a. Boje se da se zaljube u dečake. Neko im je rekao da oni donose samo probleme. I drndavo srce.

Devojčice su princeze koje cirkaju pivo na klupi. Dovoljno su kulturne da ne dodaju luk u giros na prvom sastanku, iako su čule da je savršen antioksidans.

Devojčice čevrljaju i kad nemaju šta da kažu. Ćute samo kad osećaju šta treba da kažu.

Devojčice znaju i kad ne znaju. Dvoume se da li da naprave još jedan korak. Udahnu duboko, uvuku stomak i onda pokažu svoje oči… ređe međunožje. Nije lepo pokazivati se svima. Čista školska definicija.

Devojčice se obavezno, uvek i svuda zaljubljuju u svirače. U note koje mirišu na roze žvake. Nije poenta u muzici, već u prstima.

Devojčice nikad ne staju da trče. Nikada ne porastu, čak i kad su visoke preko 180 cm. Mirišu na voćkasti dezodorans i dim od cigareta. Piju šest kafa dnevno i nikada im ne porastu brkovi.

Devojčica ima malo, a opet mnogo u svakom komšiluku. One ne znaju šta su liftinzi i pilinzi, ali znaju da je maskara dovoljna da budu našminkane. I široka majica. I šarene helanke. I starke. I osmeh.

I tako je jedna devojčica, jedne usrane nedelje, jednog običnog dana, neobavezno podelila sto sa novim dečakom. Neobavezno je u ovoj rečenici ključna reč. Taj dečak zna da piše. Leti, iako je Srbija nezgodna podloga za pad. On je pomalo hejter, ali na to je zažmurila. Ludost i hrabrost. Čupav je, ali zamislite kakav bi tek bio da je zalizan.  Trudila se da ga gleda u oči, a ne u guzove. Trudila se da ne analizira baš sve o čemu priča. Skontala je da je krem bananica kriva kao osmeh. Osmeh je početak. I ponedeljak je početak kad se dogodi usred petka. Oko tri noću.

Početak je reč u koju devojčica ipak veruje!

P. S. „Tvitneš li nešto od ovoga, puštam kera na tebe. Devojčice sa kerovima su uvek ozbiljne!“

Tijana Banović

Objavljeno na: blacksheep.rs
Fotografije: pinterest.com

Continue reading →