- Meni ćeš produženi espreso u velikoj šolji sa mlekom do kraja i kiselu vodu sa dve kocke leda i limunom.
- Ja nisam komplikovana. Kapućino u kakvoj god hoćeš šolji. Obrati pažnju na zahtevnu gospođicu i vodi računa da joj limun u kiseloj ne bude sprčen. Vratiće ti porudžbinu – nasmejala sam se.
Nesmejao se i konobar. Od muke. Rekla mi je da sam bezobrazna i da moram znati šta tačno želim, makar dok naručujem piće. Kad od života očekuješ „neki tamo kapućino“, velike su šanse da dobiješ „sprčen limun“. Da moraš znati šta ti fali, a šta sanjaš.
Trenutno mi fali nov kaput. Bež. I da to bež ne isflekam. Fali mi i hrabrost da odem kod doktora i da proverim zašto mi je slaba cirkulacija. Zimi je seksi kad vas neko greje, ali ledne ruke i noge u julu, to je možda problem.
Da priznam sebi da nešto umem i da sam dobra u tome i da to ima cenu. I da mene neko ume, ali onako lepo, do kraja. Da to nema cenu. Da me uhvati za ruku i da mi ne kaže gde me vodi. Samo da me uhvati za ruku i da otera sve gluposti ovog sveta, kako zna i ume. Ne znam, nek se snađe. Posle toga možemo na nešto kuvano i toplo. Toplo je zdravo. Toplo sve leči. I da mi priča o socijalnom životu mungosa i o puževima koji mogu da spavaju tri godine. Da mi objašnjava zašto soul i bluz nisu džez, kad je sve to meni džez. Da gledamo film i da mi kaže: „Obrati pažnju na kadrove i kameru“. A, ja nikada ne obraćam pažnju na takve stvari, jer sam fokusirana na slatkog glumca i dijaloge. I fali mi da napravimo žurku na kojoj ćemo biti sami. Kad misli, da mi kaže o čemu misli. Znam da je to nemoguće, ali eto… to mi nekad fali. I da ja ne budem cava, pa lepo da mu kažem uživo par reči, a ne samo da iskorišćavam ovaj jadni blog.
Fali mi onaj dan kad nešto ne moram. Kad svi sjašu. Kad te ne tapšu po ramenu i pričaju da si kul, nego ti zavale šamarčinu. Šamar reči. Ne treba mi fizički obračun. Ne treba mi obračun. Da uvek imam prijatelje koji mogu da mi kažu: „Dolazim odmah!“ I to odmah, ne mora da bude stvarno. Može i uskoro. Ali da dođu.
Fali mi mama. Ozbiljno, nekada mi toliko fali mama i njena supa sa knedlama. Volim što sam samostalna, ali ta samostalnost ne zna da napravi onako žute i velike knedle. I sramota me je što joj se nekada ne javim po sedam dana. I što razume da sam u gužvi i kad nisam. I što me voli, a poznaje me.
Fale mi ljudi sa dušom. Oni koje sistem nije sažvakao. Buntovnici sa razlogom. Oni koji čiste za svojim kerovima u parku. Oni koji otvaraju vrata i pridrže kaput. Koji ne pojedu pola kolača i ne bacaju žvake gde stignu. Koji kažu hvala. Ali stvarno da kažu. I da se nasmeju. Iskreno. Da cela ulica čuje. Osmeh je prelazan. Ja probala i radi provereno!
Fali mi nekad dvadeset dinara za cigarete. I da znam da mi je plata svakog prvog. Nema veze što radim neozbiljan posao. Ozbiljno ga radim. Izbegavam kafane i do kasno da ostajem, kad znam da moram da ustanem rano. Šef ne voli moje podočnjake. A, ja ne znam da ga slažem i da izmislim dobar razlog za tu pojavu na mojoj faci. Zato mi je lakše da jednostavno to veče ne izađem.
Fali mi dušek i kuhinja. Čist i nov dušek, ne mora da bude Dormeo. Da bude moj, da ja prva spavam na njemu. I velika kuhinja, koja ima radnu površinu. I jedna melodija koju sam slučajno čula u prolazu, a sad ne mogu da je nađem na youtube-u. Užasno me nervira kad nešto ne mogu da nađem na youtube-u. U glavi ti je, a bespomoćan si. Zato nije dobro da sve držite u glavi.
Fale mi i reči, pre nego što pocrvenim. Znam ja i da pocrvenim i da ostanem bez teksta, a ne samo da psujem. I da Marini priznam da je u pravu. Da sam više emotivna, nego što sam opasna. Da su me moje priče o devojčicama, oblačićima, guskama i Koenu, otkrile. Da se ne plašim da tako pišem, da se samo možda plašim da to i pokažem. Lako je pisati o svemu drugom, čevrljati, uvijati, teško je bre, brate, kad je ljubav.
I ko zna šta mi još fali… ali, znam šta sanjam. Snova imam za izvoz. Spremna sam na skoro sve da bih ih ostvarila. Da bih živela svoj kapućino.
Autorka: Tijana Banović
Fotografije: pinterst.com
Izvor: blacksheep.rs
Trudila se da ga gleda u oči, a ne u guzove. Trudila se da ne analizira baš sve o čemu priča. Skontala je da je krem bananica kriva kao osmeh. Osmeh je početak. I ponedeljak je početak kad se dogodi usred petka. Oko tri noću.
Posts
.jpg)
