Crna rupa

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način”, napisao je Tolstoj. Moju srećnu porodicu sam lično ja pretvorio u nesrećnu. Eto, tek tako. Dovoljan je bio samo tren. Sada sam sakriven pod zemljom. Živim u mraku. Hranim se sa svetlošću koju mi ona donese. Sve ove godine je posmatram kako raste, kako se menja, kako ŽIVI. Pametnija je sa svakim novim prolećem. Do juče sam joj čitao ruske bajke, a sada već sanja o muškarcima koji nisu uvek fini prema njoj. Zbog toga poželim da ih prebijem, ali ne uspevam da izađem iz ove mračne rupe. Volim muziku njenih štikli. Često mi vetar donese miris njenog parfema. Dok čita knjige među svojim jastucima, smirena je. I ja sam tad smiren. Zaplače svaki put kad otvori onu malu muzičku kutiju. Sobu oboje suze i Rahmanjinove note. Koliko sam se samo pogađao za tu skalameriju nedaleko od Crvenog trga…

Pre par godina je položila svoj prvi ispit. Radovao sam se, ali za to nije saznala. I dan danas zavodi dok recituje Puškinove stihove. Samo čujem “Я вас любил”. Plava, krhka u debelom kaputu, da je ne znam, pomislio bih da je najlepša Ruskinja koju sam ikada video. Moja “djevuška” želi da postane spisateljica. Ponosan sam zbog toga, jer sam je ja naučio da piše još dok je bila u vrtiću. Tada me nije sputavala ova glupa rupa. Sada je drugačije. Sada je sama.

Nikad je nisam odveo u veliku Rusiju. Nije da nisam hteo, naprotiv. Poslovne obaveze mi to nisu dozvoljavale. Želeo sam da joj pokažem Sankt Peterburg i “bele noći”, dok se moje noći i dani nisu pretvorili u crno. Pre par dana je osvojila još jednu književnu nagradu. Publika je aplaudirala. Ja nisam uspeo, jer su mi ruke prekrivene zemljom. Rastužio sam se zbog toga. Hteo sam da zaplačem, a onda je izgovorila:

“Ovu nagradu posvećujem svom ocu, koji me čuva svih ovih godina. Znam da me čuje i da aplaudira zajedno sa vama!”

Nastavio sam da počivam u miru.

Autorka: Tijana Banović
Fotografije: weheartit.com
Objavljeno na: blacksheep.rs

Kratka priča “Crna rupa” se našla u zborniku pobedničkih i odabranih radova 3. FLERT-a (Festivala lepe reči Titel), 2013. godine. Na II međunarodnom festivalu poezije i kratke priče Mihajlo Kovač kratka priča “Crna rupa” osvojila je prvu nagradu. Predstavljena je na festivalu ČitamČitaš. 

Continue reading →

Ne volem

Ne volem kad me neko zgazi, a obula sam nove cipele. Na štiklu. Gaženje dok plešemo volim i sve što ide uz to. I kad me pustiš da ti stanem na prste. Drugačije ne bih ni mogla da dotaknem tvoju donju usnu. Ni ovlaš, a znaš i sam koliko je ovlaš bezveze.

Ne volem što nekad prva saznam. Ne volem ni što poslednja saznam.

Ne volem što sam predugo ostajala. I što nekog nisam ranije upoznala. Što je sada kasno da mu budem prva, za nešto. Devojčice vole da veruju da su prve. Neće ti to nikada priznati. Reći će ti da ih je baš briga. A nije ih baš briga. Prve se pamte. Prvoj se vraćaš. Sa prvom sve upoređuješ.

Ne volem rasprodaje. Bojim se onih žena koje omamljeno čeprkaju po krpama. Tada pomislim na materijalno. Da verujemo da nas garderoba leči. U stvari te leči park. Uzmeš svog psa u šake, olabaviš povodac i baciš mu pileću nogicu. Mora da bude dimljena, ako hoćeš da ti ovaj eksperiment uspe. I veruj mi, nije napolju hladno, ako nisi hladan ti!

Ne volem što se saksofonista odselio iz moje zgrade. I što je džez zamenilo ružičasto arlaukanje. I što se niko u zgradi ne buni. I što se pretvaram u bakicu koja poželi da im uleti na žurku, sa izgužvanom spavaćicom i kalašnjikovim. Moja baba kaže da sam rođena da dižem bune i frku, da je to jedan od razloga zašto se nikada neću udati. Nisam naučena da ćutim i da ućutim. I da ignorišem… arlaukanje.

Ne volem ove što su odskora vegeterijanci i vegani, jer je to moderno, a sa druge strane furaju krzneni gunj. Takvima volim da izlažem svoje teorije zavere – da u integralnom keksu ima više šećera nego u čokoladnoj torti od dvajes’ jaja, da je crn hleb taman – jer ga u stvari boje čajem. Zato vam najavljujem trend za predstojeću zimu: sarma je mala crna haljina! Ostatak modnih krikova možete pročitati na mom fešn blogu (ukoliko ne popijem tužbu od neke pekarske industrije).

Ne volem što zaboravljam važne datume. Nisam programirana za brojeve. Čak, ni za važne brojeve telefona. Da padnem u sopstvenoj kadi, tu bih i umrla, jer ne znam napamet broj hitne pomoći. Nervira me što mi je potreban Fejsbuk da bih nekom čestitala rođendan. I što moj tefter sa obavezama ne zvoni.

Ne volem što se tripujem da će moj nerođeni sin postati huligan ili edipovac. I što ću se izgubiti između držanja uz suknju, odvajanja od suknje i autoriteta. I što prosto nekada neću znati kako da ga posavetujem. Ili što neću biti dovoljno kul da mi kaže da ima devojku. Što neću biti kul da mi kaže. Malo se smirim kad pomislim da će do tada postojati psihijatar za sve. Ili da ću imati dovoljno kul muža da izmisli takvog psihijatra.

Ne volem što uglavnom plačem samo na njegovom grobu, dok pričam sa crnom pločom. I što me nije naučio da jače udaram dečake. Što nije tu da mi kaže da sam ispala okej, kakva sam mogla da budem. Što nije tu.

Ne volem kad mi neko kaže da treba da odrastem. Da se uozbiljim. Da ne očekujem više nikada poljubac na kiši. Da sam prerasla leptiriće. Da si u kasnim dvadesetim mator za glupiranje, za romantiku, za crtani film, za pidžamu sa srculencima. Da roze treba da zameniš košuljom. Jednobojnom. Da u knjižarama listaš literaturu za decu, samo kad kupuješ poklon drugarici koja se porodila. Neću! Sve dok se moje telo uklapa u garderobu sa dečjeg odeljenja. Tufnastu. I dok si ti tufnast.

Ne volem kad šefu izložim svoju fenomenalnu ideju na koju sam potrošila čitav dan i uz to ogulila svoj crveni lak debelo, a on podigne obrvu. Ili mi kaže da je neizvodljiva, da je previše kreativna, ili “čudnjikava”. Da sam preterala. Dragi šefe, ove godine sam naučila da je marketing preterivanje. A, da… i par ubačenih stranih izraza koji su u trendu.

Ne volem boraniju. Kad ujutru iskašljem “duvanskog žele zeku”, pa pomislim kako umirem. Kad kasnim. Kad je kasno. Kad osećam da je kasno, a opet se trudim. Jednu ulicu, jer mi u njoj odzvanja pesma koju sam čula sa pogrešnom osobom. Čula, osetila i sad je vučem na levom ramenu, ko pun pijačni ceger. Nekad je lepo ne osećati. Reći budali: “Sjaši, ne zaslužuješ ni pivom da me častiš!”

Ne volem kad ne mogu da poentiram kraj priče. Da zadam završni udarac. Kad čudo od kursora svitka na monitoru i zajebava me. A ja se vrtim oko te jedne rečenice.

Ne volem kraj. Kraj u suštini ne postoji.

Muzička podloga za kraj: “Prodaću onu moju kućerdu na lakat, pa nek’ je stoput dedina, da kupim jahtu i dva vesla i onaj šešir rogozan, pa tebe di nas niko ne zna odvozam…”

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Matora za spust?

Sve je belo. Jednostavno, prekriveno i umotano u to belo. Nežno pada, pa mi se vrti u glavi. Stojim na vrhu jednog belog brda. U belom selu, negde u Srbiji. Iza mene je bela kuća iz koje dopire neka čudnjikava muzika. Mešaju se stilovi, jer brat zajebava stari radio. Čujem njegov smeh i majku kako pevuši. Posle par minuta mu kaže: „Pa, pusti neku pesmu do kraja!“ Okrećem se ka beloj kući i dovikujem: „Kraj ne postoji, ljudi!“ Eho te rečenice se prožima sa belim. Zveči escajg. Šušti praznično. Baka poentira: „Zamolite je da ne filozofira, Božić je! Pretvarajmo se da smo normalni, makar za praznik.“

Osmehnula sam se i spustila sam svoju guzicu na belo. Pogledala sam na gore, isplazila jezik i počela sam da jurim pahulje. Ukus detinjstva.

Napravila sam jednog anđela u snegu. Osećaj detinjstva.

Otresla sam belo i osvrnula se oko sebe. Nikog nije bilo. Nakrivila sam kapu i bacila pogled na brdo. Prazno je. Znate, kad sam ja bila mala, na tom brdu se belo mešalo sa šarenim kapama, debelim mokrim jaknama i rumenim obrazima. Vrištali smo od sreće. Spuštali se i vraćali na vrh. Zadihani, umorni, ali smo se vraćali. Pa opet spust. Na sankama, džakovima i gumama. Neki su imali i kliska ili neke fensi kese. I to je sve što nam je bilo potrebno za sreću – malo plastike i drveta. Počeli smo da se pretvaramo da smo normalni… i nekako smo zaboravili da se igramo. Jednostavno smo počeli da komplikujemo. Izgubili smo se u sazrevanju, u prevodu, u priručniku za samopomoć, u praznoj kafi, u kuvaru sa fenomenalnim nazivom „Sve za 15 minuta“. Ne znam što. I ne znam gde. Planiram da unajmim psihijatra i da ga pitam: „Jesam li ja normalna, ako i dalje verujem da sve možemo i za manje od jednog minuta? Ili za par sekundi uz primesu plastike i drveta?“ I takođe, kad sam već rešila da platim nekome da me sasluša i da mi da „učene i medicinski korektne“ odgovore na moja pitanja, čika psihijatra ću pitati da li je izvodljiva sledeća konstatacija gospoje Čalić: „Ti Tijana možeš da budeš sve što poželiš.“ Objasniću mu da se ova konstatacija ne odnosi na priče koje pišem, jer razume se, u svojim pričama nekako uvek ispadnem faca. Egocentrik, romantik, maštar… Suština je i ta da me ljudi pitaju da li sam u realnosti ista kao ona Tijana iz priča. Suština je da me fikcija voli.

U to ime, dok ne dobijemo odgovore o normalnosti i igranju u današnje vreme, odlazim da izbunarim svoje stare sanke. Nakriviću šarenu kapu i pomešaću kosu sa belim. Ne treba mi psihijatar da mi kaže da li sam matora za spust. A, belo selo neka priča kako sam vrištala od sreće. Belo nekad nije jednostavno, prekriveno i umotano. Belo nekad ne pojede sve.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterst.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Deda Mraz se ne drogira

Knez Mihailovu ulicu izbegavam u ovo doba godine. Ne volim veštački proizvedenu euforiju, posebno ne ovu novogodišnju. Nisam hejter, jednostavno ove godine je ne osećam. Kad ne osećam, ne radim ništa. A u moje ništa se ovog puta nije uklopio kez, kićenje kineske jelke i razvlačenje sijalica po kući. Jedan prijatelj mi je rekao da je to čudno, jer je decembar mesec emocija, mesec presabiranja, donošenja odluka. Pomislila sam: “Batice, ove godine sam imala previše emotivnih skokova i padova, presabiram se skoro svakog dana, tako da je u mojoj glavi stalno decembar. Doduše bez šljokičavih detalja i petardi.”

Elem, zbog jedne kafe i onog standardnog “vidimo se na kraju Kneza”, naletela sam na Deda Mraza. Odlučila sam da mu priđem i da prvi put ozbiljno porazgovaram sa njim.

-Zdravo, Deda Mraze. Kako si?

-Ho, ho, ho, hvala na pitanju. Deda Mraz je odlično. Jesi li bila dobra ove godine?

-Nisam bila dobra, ali sam dobro. Uostalom, shvatila sam da to i nije toliko važno kad su tvoji pokloni u pitanju.

Usledio je muk. Tu nasred ulice, Deda Mraz u iskrzanom kostimu me je zbunjeno gledao. Ćutanje sam shvatila kao znak odobravanja, pa sam nastavila svoj monolog:

-Evo, podsetiću te. Pre dvadeset i dve godine sam ti tražila barbiku crnkinju, a dobila sam džemper sa irvasima. Kad sam ti pisala pismo i tražila Marka, ti si mi na vrat nakačio Darka. Cele godine sam bila ubeđena da nisi razumeo moj rukopis i da si slučajno omanuo, za jedno slovo. Onda sam ti tražila “Knjigu o džungli”, a dobila sam kutiju sa otužnim čajnim kolutićima i haljinu od pliša. Čajne kolutiće sam umakala u mleko, pa sam ih nekako i pojela, ali haljina… I dan-danas se isfrustriram kad pomislim na onu ogromnu kragnu. Ubeđena sam da sam na nekoj tvojoj crnoj listi i da pokloni uopšte nemaju veze sa onim da li sam dobra devojčica ili ne. Konstantno si me trolovao za svaku Novu godinu, a ironija je ta, što ja i dalje verujem u tebe! Da, ispred mene je Deda Mraz sa fejk bradom i crnim obrvama, a ja verujem u njega. Zato hoću nešto da te pitam.

-Slušam te, devojčice.

-Deda Mraze, iskreno mi odgovori, da li se drogiraš?

-Iskreno, Deda Mraz se ne drogira. Nekada, dok žurim svima da odnesem poklone, pogrešim. Znaš, ko puno radi taj i greši. Hajde da zakopamo ratne sekire. Šta želiš ove godine?

-Želim da sazrevam, ali da ne odrastam. Da zatvorim vrata, da kreiram novu sobu i da u njoj otvorim prozor. Dosadilo mi je da maštam o svom balkonu. Znači, hoću pravi balkon, sad nisam metaforična. I dosadilo mi je da mi govore da sam jaka. Malo te smori što jake devojčice svi vole, jer one ne očekuju ničiju pomoć. To nije znak da jakim devojčicama ne treba ruka i srce. I hoću ljubav. Veliku i crvenu. Ne moraš da je pakuješ, alergična sam na celofan. Jesi li zapamtio?

-Zapamtio sam sve. Pokloni će te čekati ispod jelke, posle ponoći.

-Ove godine nisam okitila jelku. Da li će to negativno uticati na našu saradnju?

-Deda Mraz je svemoguć. Pokloni će te čekati u sobi. Sobu, pretpostavljam da imaš?

-Imam. Kad uđeš u sobu, slobodno se posluži višnjevačom. Stoji na šanku. I još nešto, ako opet omaneš sa poklonima, kunem ti se, sačekaću te sledeće godine u Knezu i prebiću te! Srećna ti Nova godina, odoh na kafu.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Snovi, čoveče!

- Znaš šta ti nikad nisam rekla?

- Šta?

- Da si posebna.

- Misliš, luda?

- Ne, mislim posebna. Doslovno.

- Je l’ se drogiraš ili ja predugo ne pijem?

- Našla sam našu svesku na tavanu. Pročitala sam je celu i umrla sam od smeha. Dobro, malo sam i plakala.

- Šta sam pisala u svesci?

- Snove, čoveče! Ponela sam je da je pročitaš, pa da mi vratiš.

- Cicijo, znala sam da niko ne poklanja snove…

- I da mi obećaš da ćeš da napišeš nove za decembar!

Obećala sam joj. Ćušnula sam svesku među knjige. Par dana sam se trudila da je zaboravim. Onda sam malo ignorisala te oker korice. Onda se sukubila znatiželja sa strahom. Na kraju je pobedila znatiželja, razume se. Kažu da znatiželja može jedino da ubije mačku. Nisam mačka. Znači, računica je jednostavna.

Otvorila sam svesku. Za skoro svaki mesec su stajali ispisani snovi, koje jednom treba da ostvarim. Sa jedne strane su bili moji, sa druge strane njeni. Pisala sam: da se udam za crnca, da se istetoviramo, da zapalimo u Zagreb na koncert „Hladnog piva“ i da mi Mile svira na svadbi. Da mi deca ne budu slinava. Da ne okrenem glavu sledeći put kad krene da me poljubi. Da po prvi put kažem: „Volim te“. Da se ne napijem od jednog piva. Da imam kućnu pomoćnicu. Da svi dobiju amneziju i da zaborave kako sam ono veče pala sa ograde i slomila ruku. Da zaborave da sam plakala. Da imam veće sise. Da umre hemija. Da vidim tramvaj. Da se odselim u Australiju.“

Stigla sam i do tačke. Nismo mi prestale da sanjamo, prestale smo da zapisujemo. Moji snovi nisu bili posebni. Posebna je iskrenost i želja u zapisanom.

Uzela sam olovku i na prvoj slobodnoj strani te sveske sam napisala „Decembarski snovi… Mnogo godina kasnije“.

- Da upadneš u klub sa kastanjetama i da odvrištiš svoju pesmu. Kad bolje ne umeš, može i vrištanje. I da ti bude lepo zbog toga.

- Daj desetogodišnji pomen starkama i baci ih u kontejner. Progledale su. Buljave su.

- Da češće okrećeš glavu kad svako krene da te poljubi. Ne treba ti svako.

- Da opet kažeš „Volim te“. I da se „Volim te“ iz kafane kad se našikaš ne računa. Ionako tad sve voliš.

- Nemoj puno da razmišljaš o onome što je bilo. Nekako si uvek u svađi sa vremenom. Dokaži da si večiti april i u decembru.

- Navuci one debele čarape, skuvaj vino i odluči u koju knjigu bežiš.

- Da budeš kuma na jednoj svadbi, iako oni misle da nisu otišli dalje od zagrljaja. Znaš da jesu. On postaje druga osoba kad se ona smeje. Ona voli njegove reči. Oni su ljubav.

- Nemoj samo da mu se osmehuješ svakog jutra u pekari i da ga gledaš kako istrčava van. Okej, način na koji uzima kesu i njegovi koraci su ljubavna pesma, ipak vreme je da konačno uradiš nešto. Časti ga kiflom ili ga pitaj koji jogurt najviše voli!

- Svakog jutra Mileni napiši da je voliš i da je lepa. U prijateljstvu nema podrazumevanja.

- Stisni zube, udahni duboko i žrtvuj ono što jesi, da bi dosanjala i ostvarila ono što ćeš postati. Verovatno ćeš u nekim momentima biti čupava, gladna i sa iskrzanim noktima, ali to nije uopšte važno, kad pokreneš snove na pravi način.

Snovi. Pokret. Tri tačke

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com

Objavljeno na: blacksheep.rs

Continue reading →

Oboji tetku!

Nedelja. Meteorolozi upozoravaju da duva jak olujni vetar. Predviđaju ledenu kišu i sneg. Sedim na kauču i posmatram kako toplota iz sobe šara prozorsko okno. Igram ulogu „čuvarkuće“ i Nađine muze. Za domaći zadatak iz likovnog treba da naslika jednog člana porodice i naravno, izbor je pao na kvazi tetku.

- Nešto si mi mračna, tetka!

- Slobodno me oboji!

- A, šta da radim sa podočnjacima?

- Nađa, nastavnica nije tražila da budeš realista i da preslikavaš. Upotrebi maštu, kad već ne smemo da koristimo Photoshop.

- Onda ću da nacrtam krug i unutra žurku!

- Čekaj, za domaći imamo portret.

- Da.

- Kako smo onda od portreta stigle do žurke?

- Pa, rekla si mi da upotrebim maštu. A mama kaže da je tebi stalno žurka u glavi.

- To nije mašta, to je ironija.

- I kakve su to žurke, tetka? Ko na njih dolazi? Hoću i ja da svratim!

- Vidiš, to su žurke za prinčeve i princeze. Mnogi navrate sami, a odu sa pogrešnim. Zagrljeni su, a uživaju u pogledima sa strane. Ima tu zgodnih prinčeva, lepo obučenih, sa dobrom pričom. Znaš, prave princeze uvek padaju na priču. Zato je važno da u narednom razredu naučiš žanrovsku razliku između priče i bajke. To ti je lekcija za ceo život, inače ćeš biti tupava princeza kad porasteš.

- I šta još treba da naučim?

- Da uvijaš sarmu i da udahneš pre nego što nešto kažeš. Ali to je već neka druga lekcija iz tetkinog priručnika.

Treba li da vam napišem da je Nađin rad nastavnica poslala na likovni konkurs? Na papiru A4 formata je nacrtana velika glava, oči i linije koje predstavljaju podočnjake. Oko tih podočnjaka su “Čiča Gliše” koje plešu. Kvrgava kruna. Malo telo i veliki natpis: “Tetka, pametna princeza koja pravi sarme”.

Čist nadrealizam.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Emotivni prtljag

Danas je palo sređivanje sobe, koje sam odlagala danima. Tamo negde između prašnjave krpe i novog sredstva za čišćenje sa mirisom limete, naletela sam na ljubavnu kutiju. Odložila sam kofu u ćošak, sela sam na pod i počela sam da čeprkam. Na vrhu te kutije je stajala skripta od prošlogodišnjeg ispita sa fenomenalnim nazivom: “Ljubav i partnerski odnosi”. Ona je podsetnik da sam neko ko je položio “ljubav”. Jedna od rečenica koja je podvučena je da u svaku narednu vezu unosimo kofer iz prethodnih veza. Uzela sam telefon i tvitnula sam: “Zvanično imam 44 kilograma. Nezvanično imam 126 kilograma emotivnog prtljaga.”

Crveni nokti su se razmileli po kutiji. Pažljivo vadim komad po komad uspomena. Doziram cedulje, fotografije, priče, pesme, ulaznice i gomilu đubreta koje vam ostanu nakon ljubavi. Aktivirala sam sećanja i krenula sam da se susrećem sa svim tim dečacima. Nije mi sa njima uvek bilo lako, ali je bilo zabavno. Daleko od toga da je njima sa mnom bilo lako, čim moja baba kaže da sam teška kao crna zemlja. Babe jednostavno sve znaju. Efikasnije su od Googla.

Na mom post-ljubavnom-meniju se pored standardnih stvari našla jedna isflekana kravata, zub od nedefinisanog materijala koji je pravio tadašnji student stomatologije, snimak pluća na koji sam dodala srce. Tu je i nevešto izrimovana pesma o mojim pegama, kao i fotografija grafita: “Za rođendan sam ti ispisao sonet na komšijskom zidu. Princezo javi se!” Volela sam Balaševića. Volela sam te dečake. Ironija. Ta deca su se manje igrala u ljubavi, nego odrasli. Pokretala su snove i gradila neki nov romantizam.

Danas, ja nemam pojma gde su i ko su kada ih niko ne gleda. Nemam pojma ni šta sanjaju, niti da li im je jedna osoba dovoljna za sve. I kad ih sretnem, uvek ispadnem smotana. Možda zato što smo bliski stranci, ili što znam da znaju koliko strija imam na guzici, ili prosto zato što smo se samo poljubili, ili se nikada nismo poljubili, a trebalo je i bilo je… nešto i ništa.

Sigurno je da je jedan deo njih ostao u mom koferu. Deo sa kojim ne znam šta da radim posle izvesnog vremena. Deo koji te gradi za sve one naredne ljubavi, kada pomisliš da je to to. Da ulaziš čist, da krećeš iz početka, da ljubiš prvi put, da si ponovo spreman da prihvatiš da budeš otužan od ljubavi, dok ti se društvo smeje. Da dozvoliš sebi da te pogodi narodnjački stih, da šalješ pijane poruke iz kafane. Da dozvoliš sebi ljubav. Da dozvoliš.

Zatvaram svoju ljubavnu kutiju. Miris limete. Miris pitanja: Da li su naše bivše ljubavi koje teglimo u tom koferu senke ili su nam nepotrebne poput šuljeva na guzici?

Autorka: Tijana Banović
Fotografije: pinterest.com
Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →