Jesi li budna?

      - Jesi li budna?

       - Nisam.
     -  Kako nisi, a pričaš sa mnom?
     - Ne znam.

Ova naizgled beznačajna konverzacija je bila dovoljan okidač za priču. Krenuo je ubrzani flešbek.

Ne znam da li sam budna dok gledam u lice svog mesara. Zamišljam njegovu ženu i decu. Kako ih grli rasečenim šakama. Kako ih voli. Da li stiže da ih voli? Gde se završava njegova mesara, a počinje život?

Znam da sam budna kad pomislim da svi moramo da zaradimo za svoj komad mesa.

Ne znam da li sam bila budna kad sam prvi put probala Nikolinin kiš sa kozjim sirom i tikvicama. Kad me posadi za sto, a onda uživa da me gleda dok jedem. Kad mi priča kako joj je tamo lepo i da se nikada neće vratiti ovde. Kad vozi ludački kroz sve te francuske uličice. Kad mi pokazuje Lil. Kad grli i šalje zagrljaje preko skajpa. Kad joj se oči smeju.

Znam da sam budna kad mi nedostaje.

Ne znam da li sam budna kad se vratim u svoju kuću koja miriše na pire i domaće meso. Kad mama spremi sve što volim i počne da me nutka, jer sam „ubledela i uopšte se ne hranim zdravo“. Kad izvadi albume sa starim fotografijama, pa mi priča priču o svakoj. Kad mi kaže da moju prvu lutku čuva za moje dete. Kad mi kaže da sam bila ćelava i glavata beba, ali da sam imala najlepše plave oči.

Znam da sam budna kad me miris Kosilija vrati u detinjstvo. U tu istu kuću u kojoj smo svi.

Ne znam da li sam bila budna kada mi je prvi dečak rekao da sam lepa. Tu, na sred školskog dvorišta me je  pogledao pravo u oči i rekao: „Ti si najlepša devojčica. Ja bih da pođem sa tobom. Smem da te poljubim?“ Znala sam da nisam najlepša devojčica, ali sam mu dozvolila da me poljubi. „Pošli smo“ jer nije bila vajde od onog kome sam ja htela da kažem da je najlepši. Praktična sam bila od malena.

Znam da sam sinoć bila budna kada mi je on rekao da sam lepa.

Ne znam da li sam bila budna kad sam izgubila srce.  Kad ga nisam imala više za osobu koja me je sve te godine držala za ruke. Kad sam stala uspravno i rekla joj da odlazim, jer nisam srećna. Kad je ispalo da sam loš čovek. Da je zbog nekog drugog.

Znam da sam budna jer je bilo do nas.

Ne znam da li sam bila budna kad sam zatvorila vrata Filološkog fakulteta. Kad sam okrenula leđa nečemu što sam želela. Kad sam spalila veći deo skripti i zaklela se da nikada više neću da pišem. Kad sam svima rekla da odjebu i da me ostave na miru.

Znam da sam budna jer sam otvorila druga vrata. Počela sam da živim za sebe, a ne za druge. Za svet u sebi.

Ne znam da li sam bila budna kad mi je Luj rekao da je pisanje kao onanisanje. Da je lepo, ali da nije praktično. Ipak, istakao je, da uspešno onanišem rečima.

Znam da sam budna kad istaknem da je važno šta zamisliš, kad pročitaš reči.

 Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Možda ljubav

Znaš, mene ne zanima koliko imaš godina i koje planete utiču na tvoju Veneru. Za ljubav ti nije potreban horoskop, nego ruke. I da obećaš da nećeš da mi grizeš prste. Da obećaš da nećeš da grizeš. Zanima me da li se i dalje igraš, onako bez straha i ograničenja. Da te boli uvo kad te neko upozori da budeš pažljiv i realističan. Da umeš da sediš sa mnom, srećan ili tužan, a da se ne meškoljiš. Da umeš da sediš sam sa sobom, kad si tužan, a da se ne trudiš da to potiskuješ. Nego da podneseš.

I odmah da ti kažem, sasvim je okej da ponekad misliš da je život dugo putovanje podrndanim autobusom, koji zapišava svaku banderu. Ili sladunjav parfem. Ili muzika koju ne umeš da otpevaš ili odsviraš. Važno je da je razumeš i da je osetiš, tu negde sa leve strane, gde ljudi kažu da je srce. Sasvim je korektno i da misliš da je život isuviše lepa žena. Ili ružna. Ili samo jedna. Nije u redu ukoliko ne vidiš lepotu u toj ženi, čak i kad nije lepa svakog dana.

Znaš, mene ne zanima šta sto pedeset i šest osoba priča o tebi, ili meni. O nama. Sve dok ne ugrožavamo jedno drugo i dok nismo „mi“ samo na papiru. Papir svašta trpi. Da me to zanima, verovatno bih ostala u svom selu i ceo dan bih blejala na tarabi.

Od mene možeš da tražiš sve i  da dobiješ ništa. Možeš ništa da ne tražiš, a da dobiješ sve. A, nekad je dovoljno da mi samo kupiš pljeskavicu i da me zagrliš. I da mi kažeš da ti se sviđam, iako sam ti taj odgovor iznudila. I iznuđeni odgovori znaju da izazovu najveći kez. Moj.

Znaš, mene zanima sve ono što stvaram dok su mi oči širom otvorene. I postojaće neki veliki brodovi, a ja ću biti isuviše mala da se na njih ukrcam. I nikada neću razumeti ljubav koja se ne dešava, nego se nameće. I nikada neću znati šta želim da budem kad porastem. Ali neću zaboraviti da sam kao mala želela da budem Čičak iz „Čudesne šume“. Da vidim sve i da mogu sve.

Za sad, umem da pravim razliku između dobre i loše knjige, kulturne i nevaspitane osobe, vođenja ljubavi i najprostijeg jebanja, crnog i belog, čokoladnog kolača sa dosta fila i čajnih kolutića, estetike i ukusa, ljudi od reči i ljudi bez reči, tebe i drugih dečaka.

Čokoladni kolač, ti i ja... e to je već nežnost. To je taj ukus i te ruke... a možda i ljubav.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Ko zna šta mi sve fali?

- Meni ćeš produženi espreso u velikoj šolji sa mlekom do kraja i kiselu vodu sa dve kocke leda i limunom.

- Ja nisam komplikovana. Kapućino u kakvoj god hoćeš šolji. Obrati pažnju na zahtevnu gospođicu i vodi računa da joj limun u kiseloj ne bude sprčen. Vratiće ti porudžbinu – nasmejala sam se.

Nesmejao se i konobar. Od muke. Rekla mi je da sam bezobrazna i da moram znati šta tačno želim, makar dok naručujem piće. Kad od života očekuješ „neki tamo kapućino“, velike su šanse da dobiješ „sprčen limun“. Da moraš znati šta ti fali, a šta sanjaš.

Trenutno mi fali nov kaput. Bež. I da to bež ne isflekam. Fali mi i hrabrost da odem kod doktora i da proverim zašto mi je slaba cirkulacija. Zimi je seksi kad vas neko greje, ali ledne ruke i noge u julu, to je možda problem.

Da priznam sebi da nešto umem i da sam dobra u tome i da to ima cenu. I da mene neko ume, ali onako lepo, do kraja. Da to nema cenu. Da me uhvati za ruku i da mi ne kaže gde me vodi. Samo da me uhvati za ruku i da otera sve gluposti ovog sveta, kako zna i ume. Ne znam, nek se snađe. Posle toga možemo na nešto kuvano i toplo. Toplo je zdravo. Toplo sve leči. I da mi priča o socijalnom životu mungosa i o puževima koji mogu da spavaju tri godine. Da mi objašnjava zašto soul i bluz nisu džez, kad je sve to meni džez. Da gledamo film i da mi kaže: „Obrati pažnju na kadrove i kameru“. A, ja nikada ne obraćam pažnju na takve stvari, jer sam fokusirana na slatkog glumca i dijaloge. I fali mi da napravimo žurku na kojoj ćemo biti sami. Kad misli, da mi kaže o čemu misli. Znam da je to nemoguće, ali eto… to mi nekad fali. I da ja ne budem cava, pa lepo da mu kažem uživo par reči, a ne samo da iskorišćavam ovaj jadni blog.

Fali mi onaj dan kad nešto ne moram. Kad svi sjašu. Kad te ne tapšu po ramenu i pričaju da si kul, nego ti zavale šamarčinu. Šamar reči. Ne treba mi fizički obračun. Ne treba mi obračun. Da uvek imam prijatelje koji mogu da mi kažu: „Dolazim odmah!“ I to odmah, ne mora da bude stvarno. Može i uskoro. Ali da dođu.

Fali mi mama. Ozbiljno, nekada mi toliko fali mama i njena supa sa knedlama. Volim što sam samostalna, ali ta samostalnost ne zna da napravi onako žute i velike knedle. I sramota me je što joj se nekada ne javim po sedam dana. I što razume da sam u gužvi i kad nisam. I što me voli, a poznaje me.

Fale mi ljudi sa dušom. Oni koje sistem nije sažvakao. Buntovnici sa razlogom. Oni koji čiste za svojim kerovima u parku. Oni koji otvaraju vrata i pridrže kaput. Koji ne pojedu pola kolača i ne bacaju žvake gde stignu. Koji kažu hvala. Ali stvarno da kažu. I da se nasmeju. Iskreno. Da cela ulica čuje. Osmeh je prelazan. Ja probala i radi provereno!

Fali mi nekad dvadeset dinara za cigarete. I da znam da mi je plata svakog prvog. Nema veze što radim neozbiljan posao. Ozbiljno ga radim. Izbegavam kafane i do kasno da ostajem, kad znam da moram da ustanem rano. Šef ne voli moje podočnjake. A, ja ne znam da ga slažem i da izmislim dobar razlog za tu pojavu na mojoj faci. Zato mi je lakše da jednostavno to veče ne izađem.

Fali mi dušek i kuhinja. Čist i nov dušek, ne mora da bude Dormeo. Da bude moj, da ja prva spavam na njemu. I velika kuhinja, koja ima radnu površinu. I jedna melodija koju sam slučajno čula u prolazu, a sad ne mogu da je nađem na youtube-u. Užasno me nervira kad nešto ne mogu da nađem na youtube-u. U glavi ti je, a bespomoćan si. Zato nije dobro da sve držite u glavi.

Fale mi i reči, pre nego što pocrvenim. Znam ja i da pocrvenim i da ostanem bez teksta, a ne samo da psujem. I da Marini priznam da je u pravu. Da sam više emotivna, nego što sam opasna. Da su me moje priče o devojčicama, oblačićima, guskama i Koenu, otkrile. Da se ne plašim da tako pišem, da se samo možda plašim da to i pokažem. Lako je pisati o svemu drugom, čevrljati, uvijati, teško je bre, brate, kad je ljubav.

I ko zna šta mi još fali… ali, znam šta sanjam. Snova imam za izvoz. Spremna sam na skoro sve da bih ih ostvarila. Da bih živela svoj kapućino.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterst.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Kako rastu devojčice?

Budi me Nađa koja poput Andskog kondora na spidu, uleće u moj krevet. Dok skače kroz smeh ponavlja: “Buđenjeeeeeee, danas je naš dan!” Njene gornje lage u kombinaciji sa prethodnom rečenicom podešenom na repeat mi mame osmeh.

- Nađa, ulogovana sam na sajt starim.com, imaj milosti! Jednog jutra će mi stati srce zbog tvog arlaukanja!

- Tetke nikad ne stare!

-  Mislim da moje bore na čelu govore drugačije.

Na tren se zbunila. Onda je širom otvorila oči i zagledala se u te linije iznad obrva. Počela je da me mazi po čelu i da filozofira:

-   Drage bore, mene baš briga šta vi govorite za tetku. Da vam ja nešto kažem, ona je samo malo starija od mene. Maže vas kremom, a vi je maltretirate!

-  Odlično, uplašila si ih. Sad će da spakuju prnje i da se povuku sa mog čela. Hvala ti.

-  Nema na čemu. Sad mi ispričaj novu priču o devojčicama.

-  Šta te zanima? Pucaj!

-  Da li porastu?

-  Hoću, ako mi obećaš da ćemo posle priče da se pretvaramo da dremamo.

Klimnula je glavom i zavukla se pod pokrivač, a ja sam počela da joj pričam:

Devojčice rastu od mnogo čokolade. Te kalorije sagore, tako što sa dečacima pikaju fudbal. Jako je važno, da svaka devojčica nauči da padne, da se pobije zbog lopte, da oguli kolena. Ako uputiš pogrešan pas i neko ti otme loptu, ti ga ugrizi. Igra ne sme da bude veća od tebe. Smeš da se isflekaš. Smeš da budeš zaljubljena u Petra Pana. Tu fazu su prošle mnoge. Ne smeš samo da se pentraš na prozor i da pokušavaš da poletiš.

Kad dođe proleće, devojčice rastu tako što gledaju u nebo. Zavale se u travu i vide figure u oblacima. Odrasli posle nekog vremena zaborave na te figure. I nije strašno što će ti u početku trebati malo vežbe. To ti je kao sa Egziperijevom ilustracijom. Znaš, ja sam prvi put videla samo šešir, ali nisam izmišljala da vidim nešto drugo. Važno je da se ne pretvaraš i da ne forsiraš. Ako u početku vidiš samo oblak, to je sasvim okej.

Devojčice rastu dok obuvaju prve štikle. Pa se napiju, pa slome štiklu. Pa, opsuju. Tad kad opsuju, tad baš rastu. Ili kad požele da budu lepe zbog nekog dečaka. A, nemaju pojma da su lepe same po sebi. Valjda, nas uče da smo nepotpune kad smo same. Suština je ta, da tek kad smo same, vidimo koliko možemo. Iz samoće se uči. Posebno se uči, ako posle nekog vremena shvatiš da si sve vreme igrala fudbal sa pogrešnim dečakom. Iz te igre uvek možeš izaći kao bolja devojčica.

Znaš, posle jedne takve igre, kad sam bila malo manja devojčica, mnogo me je bolelo srce. Sećam se da je moj brat rekao majci: “Ona ništa ne jede! Samo leži na krevetu i priča kako je boli srce. Mislim da umire!” Majka mu je odgovorila, da od te “bolesti”, još niko nije umro. I nisam. Samo sam malo porasla, jer devojčice rastu od ljubavi… od maštanja.

A, sad ćemo da zatvorimo oči i da se pravimo da dremamo, jer devojčice rastu i od snova.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterest.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Tijane postoje da se vole

Znate, postoji jedna ulica u Beogradu u kojoj je osvanuo grafit letos. Taj grafit mi je izmamio kez. Onaj lepi kez, kada ti se oči smeju. Pisalo je: “Tijana, volim te. Marko.” Fotografisala sam ga i tu sam sliku postavila na Instagram. Ispod slike sam dodala: “Negde na Vračaru… jer Tijane postoje samo da se vole.” (Oprostićete mi ovo “instagramsko rimovanje”, nismo svi rođeni da budemo pesnici i reperi) .

Danas sam slučajno zalutala u tu ulicu. Grafit je i dalje bio tu. Na istom zidu. Niko ga nije prekrečio, ni prežvrljao. Onda sam počela da zamišljam. Jednog Marka i jednu Tijanu. Njihove frizure, boju smeha, prvi poljubac, četrdeset i prvi poljubac… Spakovala sam sve to u neki šarenoliki ambijent, kao u reklamama. Pustila sam im laganu muziku, francusku, šansonjersku. To mi je nekako odlična muzička podloga za ljubav. I kad mi kažete ljubav, ja kažem Pariz. Znam da je kliše, ali klišei su nekada dobri. Nekako, između instant romantike i vintidž romantike, biram drugu. I uvek glasam za ljubav, zato valjda i ne idem na ove prave izbore.

I kad mi kažete ljubav, pomislim na filmove Vudi Alena. Na voćne žvake koje uvek imam u džepu, kad treba da se ljubim sa nepušačem. Na jak muški parfem pomešan sa mirisom duvana na prstima. Na zagrljaj koji šaljete na drugi kraj grada. Na one što su doživeli stotu zajedno, a i dalje se drže za ruke. Na budalu koja je spremna da million puta žvajzne o zid, zarad leptirića.

Pomislim na Bećkovićevu Veru Pavladoljsku. Pitam se kakav li je bio taj dan, kad se prvi put pojavila zbirka u izlogu knjižare? Verujem da je bio sunčan.

Pomislim na trenutak. Na reč možda, jer možda me ima sada, a možda i zauvek. Možda će videti moju narednu boru, a možda ću biti još jedna glava na njegovom panju. Možda, jer ne sanjam o posedovanju njegove duše i vezivanju za radijator. Možda će se uplašiti od mene, kada shvati da samu sebe umem da zabavim i nasmejem. I da često čujem muziku u svojoj glavi. I da poželim da zagolicam ljude od kartona. I da mi smetaju neiskreni osmesi i osmesi od testa. Da mi smeta neiskrenost.

Kad mi kažete ljubav, pomislim na nesavršenost. Na trač partiju sa drugaricom kojoj kažete – meni je super što me bode njegova brada. Nesavršenosti se vremenom zavole.

Kad mi kažete ljubav, pomislim na svoju priču i na osobu kojoj je namenjena. U kojim rečima je sebe pronašao. Da li je skontao? Da li mi iskreno odgovori na pitanje, kad ga ja kao slučajno pitam: “Aj, sad mi reci, je l’ ti se svidela? I koliko je to veliko - veliko sviđanje ili malo - malo.” I što se ne ljuti zbog nekih prethodnih priča, koje nisu bile njemu namenjene.

Kad mi kažete ljubav, pomislim na svoju čupavu punđu, razmazanu šminku, izgrickane nokte, pidžamu u kojoj volim da provedem dan i na nekog ko ne pobegne kad sve to vidi. Pomislim na svo to zamaranje oko damskih momenata. Dama sam jer znam da se ponašam u pozorištu. Dama sam jer bacam đubre u kontejner, a ne kroz prozor. Dama sam jer se izvinim kad podrignem. Dama sam jer sam matora da igram igrice. Dama sam jer sam “in medias res” ili ti po srpski – ožeži po rebrima ili večno ćuti.

Kad pomislim na ljubav, pomislim na kafu. Kad vas neko stvarno pozove na kafu. Ili vam eventualno kaže idemo na kafu, a odete na pivo. Ili kad gledate film. Ali da ga stvarno odgledate do kraja.

Pomislim da ste spremni zbog nekog da lupate o šerpe, samo da bi mu uhvatili pogled. Podeljen kolač. Vreme koje je onako, a vama sve super. Kad recitujem baljezgarije, a dobijem osmeh. Kad mu pokažem svoju omiljenu ljuljašku na Tašmajdanu. Kad moj ker reži na njega, dok se cmačemo. Kad zalutam u tuđi stih, pa se setim ko me drži za ruku. Ko me drži. Pa stegnem jače.

Pomislim da smo svi posebni, a u stvari smo u ljubavi isti. I svi smo pomalo onaj Marko i Tijana. I sve Milene, Ane, Jovane, Marije, Hristine, Bojane, Aleksandre… i Tijane postoje da se vole.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Tijana Banović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Hejt je okej!

-          Znaš ono kad smo bile..?

-          Ne znam.

-          Čekaj, nisam dovršila pitanje.

-          Nemoj.

-          Što si hejter?

-          Ne znam.

-          Hoćeš da idemo do grada?

-          Neću.

-          Što nećeš?

-          Neće mi se.

-          Je l' taj izraz postoji?

-          Ne znam.

-          Onda ostani kod kuće i piši.

-          Što?

-          Zato što ljudi vole da te čitaju.

-          Koji ljudi?

-          Ovi što te lajkuju.

-          Šta znači lajk?

-          Prestani!

Pre par večeri me obuzela Muza, inspracija, šta god. Tu je bila i januarska letargija i postpraznični smiraj. Period cirkularnih poruka je, vaistinu, uspešno završen. Navratila je i neka depresija od pola sata, ali bože moj, pola Srbije je depresivno, pa mogu i ja da  izdržim pola sata. Učila sam i istoriju dizajna. Lepo je. Ali ubija. Onako me lepo ubija, jer sam ispit počela da spremam u poslednjem momentu, naravno. Ali neću da vas gnjavim time. Na kraju dana mi bane na gajbu već pomenta Muza. Bila sam preumorna, bez alkohola u kući i rekoh joj: “Iš, spava mi se, svrati neki drugi put.“ I od tad je nema. Izgleda da se nadurila. A ja sam se razbolela i neće mi se. Ništa.

Razmišljala sam o jednom Hristininom tekstu u kom je napisala da je u prethodnoj godini naučila „da je okej kad nisi okej“. Znam da je okej, kad nisam okej. Ali da li sam to i naučila? I šta je uopšte, kad si okej?

Okej je kad čitav dan ne izađem iz kuće jer je napolju hladno.

Okej je što u sudoperi nekada bude toliko posuđa, da mi dođe da njime gađam namrgođene prolaznike sa terase koju zamišljam. Okej je kad zamišljam.

Okej je što jednom nedeljno dobijem neku online bračnu ponudu. Znači da me i dečaci čitaju. Da nisam bljutava. Da nisam Mir Jam.

Okej je što ne volim Mir Jam. I što sam u pojedinim segmentima Mir Jam sa brkovima.

Okej je što sam rešila da mi se ćerka, koju nemam, zove Iskra, pa mi je trudna drugarica ukrala to ime. Pravilo prvenstva i težeg je na snazi.

Okej je što neću da radim više, da bih imala više i da bih sa tim “više” kupila haljinu. Haljinu u kojoj bih izgledala mlađe i lepše. Realno, nekada me je baš briga kako izgledam.

Okej je što nekada dok lupam po tastaturi pomislim kako će to lupanje da čita moja majka. Ili razredna. Ili komšiluk. I bude me sramota. Ali, samo par minuta.

Okej je i što mi je Jovana napisala da fino pišem i da ću jednog dana “svojoj deci divno umeti da objasnim svet”. Svet. Deca. Velike reči. Sklonila sam se u ćošak i malo sam zaplakala. Plakanje je isto okej.

Okej je što sam onog dana u kafiću vratila kafu, jer nije bilo mleka. Ne mogu da pijem kafu bez mleka, iako znam da to u suštini i nije kafa. Jednostavno, konobarica me nije saslušala. Ružno je kad vas neko ne sasluša. Nije važno čime se bavi.

Okej je što znam šta je domaće meso koje se trpa u kese i stavlja u zamrzivač. I što se trudim da ja ne budem nečije meso. Ili svačije. I što sam videla kako se kolje svinja. I što sam jednom zaklala kokošku. I što ne volim pihtije. I što imam selo. I što nisam rođena u Beogradu. I što slabo idem u svoj grad. I što ne volim autobuske stanice. I ljude na autobuskoj stanici.

Okej je i što poludim kad izgubim 2% na testu, pa odem u frižider da se izlečim. I što sam perfekcionista. Što sam perfekcionista u sopstvenom haosu.

Okej je što nekad poželim da se potučem. I što me nervira generalizacija, globalizacija, konzumerizam i potrošačko društvo. Što me nekada nervira društvo.

Okej je što me nekad boli uvo za ostatak sveta, kad sam sklupčana pod lamperijom u svoja tri ćoška, koja uredno plaćam.

Okej je što sam našla deo sebe u rečima iz filma “Neposlušni” – ona voli mnogo da spava, jer voli malo da bude budna. Ili tako nekako.

Okej je što kažem jebiga, kad mislim jebiga. Ili kad ne znam šta da kažem. I što me psovke oslobađaju kad sam nervozna.

Zato, jebiga, valjda je i ovaj tekst okej, čim sam vas dovukla do poslednje rečenice.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterest.com

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →

Tašmajdanski džez

Tašmajdanski park mi je must-have-destinejšn ovih dana. Izvrtim sa kerom par krugova, pa sednem u “Šansu” na čaj. Kad se malo zagrejem, kradem deci ljuljaške. Kulturno im objasnim da moj ker mnogo voli da se ljulja u onim velikim ljuljaškama. Gledaju me par minuta zbunjeno, onda bace pogled na belu pufnu, razneže se i nekako siđu. Tada se nas dvoje zavalimo i gledamo u nebo. Nertko mu objašnjavam šta je jesen, zašto lišće opada i da golubovi uopšte nisu ukusni. Važno mi je da moj ker, iako ima pet meseci, zna ponešto o pravom životu. Život nije samo veliki jastuk i topla soba, jutarnja šetnja i jurcanje za kerušama.

Isti ritual smo imali i ovog jutra. Lažem, bilo je podne, samo sam htela da ispadnem fina u prethodnoj rečenici. Samo što je naš ritual prekinulo jedno ime – Vanesa. Elem, dok smo zavaljeni u ljuljašci, moj ker i ja, pričali o nekim strašno važnim stvarima, prišao nam je jedan dečak.

- Pa, Vanesa šta ima novo?

- Mislim da si me pomešao sa nekim – bila sam zbunjena.

- Nisam, Tijana, samo se šalim.

- Okej, je l’ ovo neka strašno loša skrivena kamera? – bila sam još više zbunjena.

- Ček, niko ti do sad nije rekao da ličiš na Vanesu Paradi iz mlađih dana? Samo bez onog razmaka između zuba.

- Niko. I niko me nije oslovio tuđim, pa onda pravim imenom. Sem, kad me je jednom neki nebitan lik nazvao imenom svoje bivše devojke. Zato je, valjda i postao nebitan lik.

- A, što si psu dala ime Radoje?

- Zbog goluba iz “Montevidea”. Kažu da po zanesenjaštvu podsećam na Božu Dunstera, pa se ime nekako samo nametnulo. Nego, odakle znaš kako se zovemo moj ker i ja?

- Čitam tvoje kolumne.

- Okej, je l’ nije problem da oćutim par minuta, dok ne smislim šta ću da ti kažem?

- Nikakav problem.

Ćutala sam i posmatrala dečaka kog definitivno vidim prvi put. Da ne uhodi devojčice i pse po parkovima i da me nije prepao, rekla bih da izgleda skroz normalno. Štaviše, sladak je. Zbunjeno sam piljila u njega i stvarno nisam želela da izgovorim onu tupavu rečenicu: “Izvini, je l’ se znamo?”

- Da ti skratim muke. Ja sam saksofonista iz tvoje priče. Znaš, onaj komšija što svira džez koji ti ne razumeš. Par puta si me spomenula. Komšinica Mara prati BlackSheep, pa mi je jedno jutro rekla da si pisala o meni. Ona ti je par puta napravila vanilice i krofne, a ti je nigde nisi ni provukla. Malo je uvređena zbog toga. Tako sam saznao za tebe.

- Sad me je sramota. Nisam htela da oskrnavim džez.

- Ma, kakvi! Lep je osećaj kad saznaš da si ušao u nečiju priču. Dobru priču. I da neko voli čak i tvoje greške.

- Da, greške mogu fino da zvuče. Nego, ne čujem te u poslednje vreme.

- Odselio sam se. Devojka i ja smo iznajmili veći stan. Navrati sa društvom na svirke, kad god želiš. Dodaću te na Fejsu.

- Znala sam da nisi umro i da te nisam izmislila!

Smejali smo se. Dodali smo se na Fejsu i onda smo se iskrali sa Taša. On u jednom pravcu, a ker i ja u drugom. Osećala sam zapršku u vazduhu i brujanje saksofona u ušima. Pogledala sam u Radoja i rekla mu: “Sledeće jeseni te upisujem u muzičku školu! Ima da sviraš džez!”

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Tijana Banović

Izvor: blacksheep.rs

Continue reading →